Suzana Tomić je devojka koja je umesila svoj san. Iako je odmalena zaljubljena u kulinarstvo, njena inspiracija se razmahala tek kad je postala mama dva čarobna blizanca. Tako je sve što radi smestila na jedno mesto – „Sussie slatkiši i slaniši“.
Diplomirala je grčki jezik i književnost i radila različite, kako kaže nekreativne poslove, a sada je na ozbiljnom putu da ostvari san koji sanja od detinjstva.
– Moja baka je bila izvrsna domaćica i najviše je recepata njenih, ali nikako nisam uspela to da ispišem (ukradem) zbog škole i ostalih obaveza. Kada je preminula, mama je bila ta koja je sve zapisivala ali i ljubomorno čuvala svoju svesku. I danas ne znam gde je. Tako da sam morala da kradem zanat. Kad sam krenula da studiram živela sam malo kod strica u Beogradu, pa malo u Studenjaku i htela ili ne, morala sam da kuvam i spremam sama. To je bilo mojih pet minuta… Otada ne prestajem! – kaže Suzana.
Svoje slatkiše i slaniše pravi za porodicu i prijatelje i gotovo da nema slavlja koje nisu ulepšali njeni mafini, makaronsi, princeze kao i kiflice.
Sama je naučila da mesi, dekoriše i eksperimentiše sa receptima.
Dosta njih je, kako u šali kaže, ukrala od mame i bake, ali većina je iz njene glave. Pozitivne reakcije okoline osokolile su je da se više posveti svom hobiju i upiše kurs za poslastičara.
– Najviše volim da mesim kiflice i štrudle, a najviše od slatkiša volim da jedem, verovali ili ne, vanilice i puslice. Moja porodica je mi je glavni degustator. Deca me inspirišu definitivno, a muž mi je najveća podrška. I zaista verujem da je to moj poziv. Na mnogo oprečnih stavova sam naišla, vezano za fakultet i vezano za zaradu i milion drugih stvari. Ali bitno je da nešto zaista volite da radite i da uživate u tome, da vas to ispunjava. Ako nije tako, bićete nesrećni, a i ljudi oko vas. Uskoro završavam i kurs za poslastičara pa se nadam da će od ovoga biti nekad nešto baš veliko. Zaista bih volela. – iskrena je Suzana.
Suzaninu želju da uči i posveti se maksimalno pravljenju poslastica prepoznala je i njena prijateljica koja je u istoj branši. Od nje je dobila vetar u leđa i veliki broj saveta koji joj je pokazao da je na pravom putu. Zato s lakoćom svakog dana izmišlja nešto novo i iskušava svoju originalnost i kreativnost.
– Moj san je da otvorim radionicu za kolače poput one u filmu „Čokolada”, u kojoj će biti mnogo slatkiša za decu, ukrasnih kutija i sličnih sitnica. Volela bih da radim sa mojim mužem, da on, na primer, pravi te kutije dok ja pečem kolače i dekorišem ih. Volela bih i decu sutra da uključim… Za sada je sajt na redu, kurs za poslastičare, pa polako, videćemo šta dalje. Verujem da kad pratite svoje snove, svoju želju, svoju ljubav odvešće vas na pravi put, jer sve što radite smireno i s ljubavlju mora da bude dobro.– kaže ova kreativna žena.
Pitali smo je: Šta za tebe znači biti Topličanka?
Biti Topličanka vraća u istoriju i podseća da su preci i dalje tu,bukvalno biti Topličanka u meni vraća istoriju,kulturu… Drago mi je da sam deo toga i deo ovog grada. Treba svako ko je odavde da bude ponosan što je makar i to zrno peska u prašini.
Topličanka ušiva uspomene. Ovo je moja:
Najbolja uspomena koja me uvek vraća unazad je miris.
Pišem i inspirišem.
