Не знам како други људи на свадбама, али још се нисмо ни трипут цунули на улазу са младенцима, а мој мозак већ ђуска брзином из песме Ивана Гавриловића.
– Види, Кристина, какав социолошки експонат, каже он мени од кад се ухватимо у коло, па настави да ми ређа од тога како је то изврстан пример племенске прославе, преко традиције, Српства, па удари на колективно радовање, па ме насмеју одрасли и озбиљни људи који се откаче и поблесаве, па како смешно мушкарци играју коло, па страх да нека баба, до мене у колу, не цркне од брзине, кад видим да је променила боју, па константно јежење што се двоје нашло у љубави и кренуло у живот заједно, па како је то лепо што ипак постоји коло да на тај начин изразе емоције они што не знају соло да играју или их срамота, а коло је, срећом, друштвено прихваћено, па како је то лепо што се сви држимо за руке, и тај осећај заједништва, па како схватим да сам патетична, и на крају, last but not least, како ли то Богу све изгледа док седи горе и гледа нас како играмо коло.
А за то време, увек ови што не играју, поједу сво мезе. Нит’ ти се исплати да играш, нит’ да мислиш.
Топличанка која пише Кристина Стаменковић
Топличанка је душа од жене.
