Антиквитети душе

0
Foto: Viktorija Marković, privatna arhiva

Волела бих да могу да пишем о антиквитетима које често виђамо у радњама или галеријама или неким кућним изложбама или распродајама.

Једноставно не могу да се вежем за те ствари које изгледају уштогљено као „Избирачица“ или још горе, моја стара баба тетка (сад већ не знам ни како се зове), из Београда. Кажу та је волела оне неудобне фотеље у француском и тапете у викторијанском стилу. Часовнике без кукавице и тепихе из Персије. Кажу да је грдила све оне које нису код куће имали бар једну вредну стару лампу из, ко би памтио ког периода, и да је већ постало досадно слушати њу како уместо о деци и мужу, које наравно није имала, говори о антиквитетима. Због ње, а и због недостатка описа на wикипедији ја не могу разговарати са било ким о антиквитетима, као стварима.

Али зато могу причати о антиквитетима душе. То тек нису ствари. Нису ни појмови. Антиквитети душе су увек наслагани на полицама, у неким ћошковима и неретко се склањају са њих. Осим у случају када се сетите да постоје. У тим, сада већ прашњавим теглама постоје све оне речи на које смо заборавили.

Можда због тог заборава никако да превали преко уста „Хвала!“ продавачици на каси, „Молим?“ када нас мајка зове, „Извини!“ када случајно згазимо неког у градском превозу или на шеталишту, „Наздравље!“ када неко са ким причамо кине. У тим теглама се сакрило „Добар дан!“ за професоре, „Добро вече!“ за комшије, и увек свеже и одморно „Добро јутро!“ за љубав.

Уместо на поклон другима, ми смо те тегле упрашњавили ћутањем. Поред тегли са речима, заборавили смо и саме речи. А оне, чини се, толико високо стоје на полици да не постоје никакве мердевине за њих. Па уместо да користимо речи, ми их одбацимо и користимо неке неартикулисане гласове, састављене од несастављених слова. Не умемо више да се насмејемо речима, већ више онако остављамо да тај осмех попуни неки непојмљив простор око нас. Уместо да преуредимо простор у нашим душама упорно покушавамо да склопимо простор око себе. И не успева нам…

А и како би? Па ми смо одавно заборавили како птице лете. У оним кутијам испод полица, у којим смо сакрили све што не припада нашим антиквитетима, све више завирујемо. Па тако прљамо речи и додире лета. Слике чувамо у меморијама телефона, а не у уредно послаганим албумима, поред баба теткине лампе. Верујем да албуми успели да оплемене лампу.

На крају, морамо бити свесни да иако имамо гомилу разлога да гледамо свет око себе, најпре морамо погледати свет у нама. Лако је сагињати главу и гледати у кутије. Знам да је теже очистити полице и побацати непотребне ствари. У нама, антиквитети нису старине, већ једна врста новог почетка. Боље очистити полицу, него скратити косу.

Просто је. Највећи антиквитети су наша сећања, која само треба мало очистити. Сетићемо се да смо некада, волели и возове и миришљаве свеће и клик-клак. Сетићемо се да смо изгубили омиљену играчку у селидби, када смо написали прву песму (некад је небитно коме смо написали), сетићемо се да имамо милион разлога да загрлимо и волим, оно што смо ми, и оно што ћемо бити, када побацамо непотребне кутије. И бићемо боље.

Стварно ћемо бити боље.

Јер никад се не зна. Живот често у тим теглама на полицама остави по који колачић среће. Ако и то не успе, онда засигурно знамо да срећа није у колачима, већ у нашим рукама.

Ауторка: Викторија Марковић