Сећате се оне блесаве рекламе: „Колач у тигању? НЕМОГУЋЕ!“ Ето такав осећај у мени изазивају људи који кажу да ће и моја деца порасти и бити мирна.
Моја омиљена лекција Марије Монтесори каже да деца слабо реагују на команде и да је уместо заповести увек боље дати им објашњења. „Не лижи тај под да ти не дођем тамо!“ или „Ми не лижемо подове. Под је прљав и можеш да се разболиш.“ Шта бисте ви послушали?
Ако сте за брзо и краткорочно решење, ова прва претња може послужити сврси. Само што после извезног времена и мало дете схвати да у овом „да ти не дођем тамо“ нема праве опасности. Па настави да ради шта му је воља – против ваше воље.
Овај други модел доноси дугорочна решења, али је проблем у томе што до истих дуго путујете. То су свакодневна испирања мозга, тренирања живаца и усисавање енергије. Али од силне приче, на крају, детету уђе у памет. Штос је да родитељ из памети не изађе.
Одувек сам маштала о томе да будем стрпљива, добра, ма најбоља мама на свету. Ваљда то свака жена која пожели да буде мама жели. Када сам сазнала да сам трудна по први пут, Жму и ја само постигли договор да будемо пажљиви родитељи који умеју да поставе границе тако да једино љубав буде безгранична. Када се ОНА родила, центрифугалном силом ме је усисала у неки други космос и отад нисам више она од пре. (Отад сам, заправо, она иста од пре – заувек одсечена од безбрижности.)
Наш договор о постављању граница није пао у воду. Али је у зависности од прилика, публике, стрпљења и (заједничког) здравља прилагођаван. Једноставно, кад си мама и кад си тата, све и да си исти човек – не можеш УВЕК одреаговати ИСТО у РАЗЛИЧИТОЈ ситуацији. Ко каже да може, лаже. Посебно кад у кући имаш две бебе различитог узраста. Да, онда се родио ОН и завитлао ме још јаче у том другом свемиру.
Балансирај: између пелена, широког повијања, ноше и „хоћеш следећег пута да кажеш мами кад ти се пишки?“ Између дојења и играња на поду са коцкама. Између љубави и гриже савести.
Сви нас питају:
– Како се сналазите?
И ја увек имам неки романтичан одговор, јер је оно „практично“ у целој ситуацији поприлично чупаво.
– Само прегрмиш сваког дана кризу од десет минута кад обоје плачу и после је све добро. – кажем.
Али та КРИЗА, мајко мила!
Почне обично док њега дојим или са његовим алармантним буђењем – јер је гладан. Ако је ОНА будна, некако се договоримо да ће то бити (колико-толико) мирних 7-10 минута. Али ако је ОН својим вриском пробуди…
Настаје катаклизмична сцена из научнофантастичних филмова. Са сузама, знојем, подврискивањем, зацењивањем и развлачењем мамине коже и живаца кроз целу кућу. То је онај тренутак кад треба одлучити које дете смирити прво. Кад треба разумети које дете које узнемирава. (А углавном је обострано кад је у питању плач. Што кажу, ланчани удес.) Нема дана да се не сетим умотворине једне бакице из краја:
ДОК ДЕТЕ У ПАМЕТ, РОДИТЕЉИ – ИЗ ПАМЕТ!
Јер се тада баш тако осећам, као да ми фали само један мали додир прстом па да с ума сиђем. Да из разума изађем. Да из своје коже искочим. И онда, да се ваљда не бих оклизнула, ја викнем. И то, разуме се, има контраефекат.
Негде сам скоро прочитала да је узнемирено и уплакано дете у хаосу емоција које не разуме. Посао родитеља је да га умири, а не да се том хаосу придружи.
Situacija: starija beba se po peti put izuva i trči bosa po pločicama, dok mlađa vrišti u rukama jer ima grčeve. Stariju bebu uznemirava plač, pa počinje i ona da plače. Uz to je mama opominje da se NE IZUVA VIŠE! Bebu u rukama potresaju mamine naredbe i nemoć u glasu, pa se još jače razvrišti. To je vrisak koji tera bosonogo starije da vrisne još jače!
I sad ja, kao svaka dobra strpljiva mama na ivici razuma, prizivam Mariju Montesori i apsurd u našu kuću, pa iz sveg glasa viknem: „U našoj kući se ne viče! Mi ne vičemo!“
Мама за пример, што кажу.
И то је онај тренутак кад се отрезниш, кад истекне проблематичних десет минута. Буде ми смешно и тај громогласни смех ме стварно гурне са ивице – али на ову страну разума и осећајности. Овде је ушушкано и мирно, овде „колач у тигању“ – реклама звучи могуће. Јер: вреди сачувати памет за децу, зато што се на крају све претвори у успомену или догодовштину. Чак и криза.
Текст првобитно објављен на Lolamagazin.com
Топличанка је душа од жене.
