Ономад ми се наљутила комшиница Бранка што нисам изашла на протесте код семафора. Каже, сви су из улице били, чак и њен трогодишњи унук, како ме није срамота. Њеном сину написали казну, каже, ви сте гласали а ми да им пунимо благајну!

А ја се мислим, пусти ме, жено, мало ли ме брига стисло!

Ал’ јој ништа не кажем. Одавно мене моја комшиница не разуме.

Некад су наше две куће, приљубљене једна уз другу, умеле да поделе последњу кашичицу кафе и шољу брашна. Деца су нам заједно расла, ишла у школу, мужеви радили у истој фабрици, а свекрве расправљале која прави лепше слатко. Нисмо се једна другој поверавале и јадале, ал’ смо умеле да исплетемо причу, праву комшијску. Топлу као јутарња кафа на тераси.

Зближиле смо се кад су њен Горан и мој Ненад заједно шверцовали гориво деведесетих.

Кажу да невоља зближи човека и да проверава оне што су блиско. Нас две је зближила.

Њој сам остављала кључ од куће кад одемо у село или на море – да залива цвеће и провери да л’ је све у реду. С њом сам пекла и љуштила паприку до дубоко у ноћ, разглабајући о зимници, деци и шефу што звоца. Заједно смо шиле матурску хаљину за моју старију ћерку и панталоне за њеног млађег сина.

И све тако до пре неку годину. Кад се затвори фабрика, ови мушки сналажљиви, одоше код приватника. К’о што су некад наши стари ишли у надницу, сад се ради за дневницу – па ко кол’ко да, ако уопште да!  Деца одрасла и потикала се. Њени се синови поженили, старији Стеван живео је са женом на спрату, млађи Миљан отишао за Београд. Моја Марина са дипломом медицинске сестре отишла у Норвешку, а Бојан студира у Ниш. Сваког живот стисне другачије и свако живи како уме.

Нит смо живели боље од њих, нит горе, а није ми ни на памет пало да се поредим. Ал’ ето, она прореди кафе. Један дан прескочи, па други, па пети и на крају остадосмо да се на улици срећемо „случајно“.

Foto: Unsplash.com

Тако дођосмо и до протеста.

– Како те није срамота, Ђина – каже она мени – Гориво поскупело, а ти развлачиш „инострански“ веш! Ни ваш стојадин не иде на воду! Зар моја деца за вас да се боре?

Све су, мислим се, у Косовски бој пошли. Ал’ прећутим.

Прогутам јој и ово „инострански“. Да се не свађам.

Два – трипут помиње гласање, као ми смо за ове, а они су за оне, па нам је све зато тако. Не дај Боже да се Срби сложе! Она с њена четири разреда средње мисли све је политика! А мене ме брига за њену празну политику!

Мени Марина из Норвешке дошла. Висока, лепа и насмејана, ал’ ја моје дете познајем. Кад ме загрли к’о да ми каже: „Мама, ја бих кући остала.“ Срце ми поцепа.

– Брига вас за гориво, имате ви гастарбајтерски ’лебац! Он је и од нашег јефтинији!

Дође ми да јој се окренем, па да јој кажем да скупљег хлеба од овог нема. Ал’ прећутим. Да се не свађам.

Нисам ја глупа. Кад поскупи гориво, ће поскупи и све остало. Макар само што све мора однекуд да у продавнице довезу. Стра’ ме, ће поскупи и аутобуска и авионска карта, па Марина тек неће да долази. Зато перем њен веш, месим кифлице и развлачим за питу. Јер ко зна кад ће следећи пут да дође.

– Ви се башкарите, моја Ђина, а мом Стевану због вас пишу казне! Па ни ваш стојадин не иде на воду!

– Не, бре, наш стојадин има ракетни погон! Марш из моје авлије!

Гориво нас саставило, гориво нека и растави!

Стрина Ђина