Ономад читам, Прокупље постало град. Исто вече комшије се сабрале, пију ракијицу и полемишу: да л’ то ваља ил’ не ваља.
Комшија Миле тврди да је „било и крајње време да постанемо град“, каже сад ће то много да промени наше животе.
– Је л’ на боље? – пита га комшија Горан.
– Па на боље, шта би ти хтео? – свадљиво му Миле одговара.
– Да не плаћам нове таксе зато што смо сад грађани!
Ту почне да се захуктава расправа, један каже све је то политика, други каже: јок, биологија, један каже: заслужили смо, други: шта ту има да се заслужује. Један каже то су нова радна места, други како нису за нашу децу, један каже шта фали и он ће да се кандидује за председника општине, други пита „а у коју то махалу“.
Мој Ненад ћути, видим непријатно му, радо би устао и отиш’о, ал’ не може, они код нас дошли. Гледам га, стисло га нешто, ал’ знам га неће да проговори. Поново смо остали сами. Марина нам отишла у Норвешку, а Бојан не долази из Ниша кад је испитни рок у току. Није расположен за празну причу. Све ми се чини, узео би ракију са стола и рек’о и Горану и Милету: „Ви сте докони људи!“ Ал’ не може и неће. Није такав човек.
– Комшије, зар је то толико битно да се посвађате? – питам ја и спуштам врућу питу на сто.
– Не свађамо се, комшинице, разговарамо. – каже Миле.
– Јесте, комшика, о нечему мора човек и да разговара! Није све у рецептима – комшија Горан је мајстор да увреди. – Теби се сад не прича, ал’ кад будеш морала нова документа да вадиш, ћу те питам.
– Е, а шта ће мени нова документа, комшија? – питам и вратим се у кућу, видим наврз’о се, не одустаје.
– Шта си па ти запенио за таксе и документа, као да досад било џабе! – загалами поново Миле – Уместо да се поносиш, постали смо грађани, ти се ту дрндаш к’о нека жена!
– Ко жена? Ја, жена, комшо?! – Горан се к’о по обичају распомами.
Нисам хтела да слушам шта је даље било. Отишла сам у задњу собу да пеглам и да ништа не чујем. Ту сам и видела: слику моје бабе и мог деде. То је оно што од почетка хоћу да вам испричам.
Моју бабу су из села удали у град, што кажу. Она је цело детињство и младост волела једног момка, ал’ је за њега нису дали. „Шта ћеш у село, цео живот да се мучиш?“, рекао јој је отац. „Ти ћеш у град да се удаш!“ И тако је и направио. Нашао младожењу „из град“. Кад су се верили ни очи му честито није вид’ла. Још памтим кад ми је рекла:
– Е људске судбине! Срећна ил’ несрећна, животни век сам провела у Прокупље! Можда је тако требало. Отац је само један дан дош’о и рек’о да ме удао, а то који је и шта је – нисам ништа знала! Кад је после прошевину први пут дош’о у село да ме види, сви су га гледали. Висок, прав, обук’о одело, иде по пут. Ма прави грађанин!
Никад нисам могла да заборавим тај понос у њеном гласу кад каже: „грађанин“. Због тога сам и знала да се комшије у дворишту узалуд расправљају. К’о у оној реклами, грађанин или јеси или ниси.
Неко град у глави носи, а неком су сви статуси џаба. (Ил’ да извинете, са таксом.)
До следећег петка,
Поздравља вас стрина Ђина
Топличанка је душа од жене.
