Биљана Бјелић: девојка – номад и храбро путничко срце

Foto: Biljana Bjelić, privatna arhiva

Мало ко се може похвалити да је у својим раним тридесетим видео пола Европе, живео у Америци и Кини, посетио Канаду, купао се на Аруби и пловио Атлантиком. Биљана Бјелић крстари кроз живот као ретко свесно и самосвесно биће, подучава и учи, а са сваким кораком и печатом у пасошу – расте и прихвата изобиље које јој овај свет пружа.

Када је на Филолошком факултету дипломирала на Катедри за информатику и библиотекарство, Биљана је маштала о послу у Србији: о уредној плати, здравственом и пензионом осигурању и о миру какав долази са државном службом. Међутим, како и након три године активног тражења посла није успела да се запосли – одлучила се на велики корак.

Foto: Biljana Bjelić, privatna arhiva

Отишла сам у агенцију која се бави регрутацијом будућих помораца. Прошла сам први интервју, други је био заказан за пар дана са представником компаније. Нисам имала трему. Знала сам да идем. Два месеца од тада била сам на свом првом крузу (од испоставиће се небројано следећих) ка Бахамима. Осећај је био прелеп. Хеј, ја идем на Бахаме! А кад сам тек отишла на плажу и купала се у тиркизном мору, знала сам да небо није граница, границе нема! – прича Биљана о својим почецима.

Немир и храброст су је навели да након првих 7 месеци промени компанију, пријави се за најпрестижнију и буде примљена. Међутим, посао омладинског саветника на „Роyал Царебеану” ипак није био за њу.

– Укрцам се. Ништа ме не ради. Нема среће, празно. Прошетам бродом, опет ништа. Мени чудно. Следећи дан, ништа. Одем на посао, одрадим то што треба да се одради, одем да спавам, ама не осећам ништа. И ја трећи дан, сећам се били смо на Хаитију, питам да ли могу код ХРа, кажу можеш, ја тамо, рекох ово није за мене ја желим да дам отказ. Након 6 месеци чекања да добијем датум укрцаја, ја сам дала отказ након 3 дана. Пита она мене је л’ желим да чекам да се ватимо у матичну луку Порт Цанаверал или ћу сутра са Јамајке да идем, ја кажем сутра. Када се да отказ на броду, сам купујеш карту за назад, али они су ми ипак платили за та 3 дана и платили ми карту. Немогуће је описати тај осећај: ја не знам да л’ ћу чекати следећих 6 месеци за нови уговор, не знам како ће то да иде, али знам, ЗНАМ да Роyал Царебеан није за мене. Вратим се у Србију, након 5 дана добијем датум укрцаја за Норwегиан Цруисе Лине, где сам провела следеће три године, уживала, путовала, напредовала, уштедела паре за стан, упознала пријатеље оне праве за „заувек“, заљубљивала се, одљубљивала, смејала, играла, партијала, ма уживала баш! – прича Биљана.

Foto: Biljana Bjelić, privatna arhiva

Водећи се својом интуицијом и слушајући своје срце, Биљана је годинама чинила само оно што је пријало њеној души и тако обишла преко 30 земаља. Завршила је ТЕФЛ Кембриџ  (Teaching English as Foreign Language), школу која јој омогућава да предаје енглески језик у било којој земљи у којој енглески није матерњи језик. Тако је добила посао у Кини и тако тренутно борави у Турској.

Foto: Biljana Bjelić, privatna arhiva

– Ја сам у Кини била 4 месеца само. Уговор сам потписала на годину дана,  али нисам могла да издржим. Посао је био сјајан, школа добро опремљена, лепо све организовано, они презахвални што сам ту, али за мене је све ван школе било превише. Занимљиво је све то, али не за дуго време. Има људи из Европе који остају и по годину па и више, ја нисам могла. Култура им је таква да децу од малих ногу уче да је само важно да се учи, да сс буде продуктиван, да се иде на тренинге викендом, да се стално пишу некакви домаћи, времена за игру и уживање немају толико.И некако ја нисам осетила љубав. У смислу да двоје прођу улицом и да видиш да се воле! Као да је све научено, под морање. Али дефинитивно предивно искуство и драго ми је да сам отишла и видела и то. – прича о Кини ова путница.

Foto: Biljana Bjelić, privatna arhiva

У свој дневник, пасош и срце Биљана је уписала плаже Арубе, срећне људе на сиромашној Јамајки, госторимство Египта, питомост Канаде, песак пинк боје на Бермудама и ситан песак Бахама, лансирање ракете на Месец у Наси, кућу Ане из Грин Гејбла, Парк из доба Јуре у Универсал студију и Њујорк, који је за њу центар света, главни град света.

– То нигде друго не постоји! Гужва, лудница, светла ноћу, небодери, Централ Парк, Рокфелер центар, Менхетн, ма универзум за себе. Све су то моменти који се памте, и што је најлепше, ја сам знала да стварам баш те моменте за памћење док су се дешавали. Нисам ништа прихватала здраво за готово. Сваки пут када се нађем у тако некој ситуацији застанем на трен и помислим да је ово још један од „оних“ тренутака. Кад освестиш тренутке у којима си,  свакодневно ти се дешавају чуда. Можда ће неко рећи лако је мени да то кажем, и ја се слажем. Али ја и док сам у јуну брала вишње у Костадиновцу освестила сам тај моменат. Када позовем маму свесна сам да је једном неће бити и уживам што причам данас са њом. Па зар то није чудо?! – са одушевљењем каже Биљана.

Она дубоко верује да се може лепо и безбрижно живети у било ком месту на свету, да можеш све што желиш. Све то зна, јер на сваком континенту има пријатеље, али и зато што је истински убедила себе да је баш лако наћи посао, као и да је ова планета пуна изобиља и да сваког чека свој део.

– Сад знам да ти за посао не треба веза. Ја у конкуренцију не верујем. Верујем да смо сви створени за успех и да има довољно за све. Коме год могу помогнем па ако си ти у овој фази више од мене заслужио да добијеш то радно место, то само значи да си тренутно бољи и да ја имам још да радим на себи и ја ћу да ти честитам. Вероватно због тога планове за будућност немам. Живим у моменту, живим сада, не у будућности. Знам само да ћу бити срећна. А како, како год је најбоље за мене нека дође. – каже Биљана.

Овакву животну филозофију она дугује свом ведром духу, али и литератури коју чита. Љубитељка је популарне и позитивне психологије, па у омиљене ауторе убраја Боба Проктора, Вејна Дајера, Осхоа, Нила Волса, Естер и Абрахама, онда Румија, Бећковића, Исидору Бјелицу, Бранкицу Дамјановић.

Ипак, упркос осмеху и раскошном духу одласци јој и даље тешко падају.

Foto: Biljana Bjelić, privatna arhiva

– Нисам навикла на одласке. Увек ме стегне нешто у желуцу на аеродрому. И увек плачем. Највише волим да ме нико не испраћа. Мада се то није десило још увек. Волим када се враћам. Па прво јутро. Па боже, те милине! А кад идем док не замакнем тамо иза првог пулта кад их не видим више, срце хоће да ми стане! – и тако последњих пет година колико путује свуда по свету.

Иако је рођена у Босни, где је живела до своје 9. године, због деценије одрастања у Прокупљу и родитеља и пријатеља који ту живе, Биљана каже за себе да је ипак помало и Топличанка.

 – Ја се у ствари не осећам да припадам игде, а опет где год да сам осећам се као код куће…

Управо због тог осећаја, Биљана Бјелић је заиста грађанка света, лутајуће путничко срце.