Бити уметник у варошици

0
Foto: Unsplash.com

Уједињено краљевство Житемберг. Лепо место на југу Србије, скуп неколицине независних типова људи, који све укупно једва премашују бројку од 3200 душа.

Ових независности има разноразних, први су они који су запошљени, и они не зависе ни од кога. Раде, зарађују таман толико да не траже од кеве, ћалета или жене 200 кинти за два пива у кафани. Друга група независних јесте они који зависе од милости тате и маме, пропали студенти и бедбојси у покушају који пију шест кафа дневно и избацују по 200 сторyја на инстаграму уз обавезне хештагове још сам исти јачи него икад и не може нам нико ништа.

Трећи и они најгори по мени типови независних људи су они који имају по 30 година, кашичицу од еспреса међу зубима и кладионичарску листу испод пазуха. Они ништа не раде сем што псују Клопа кад падну на Ливерпул или Милинковић-Савића кад их којим случајем изради Лацио за гол.

А ми тобож уметници којекакви, ми не припадамо нигде, ми смо несврстани. Чак имамо и свој покрет несврстаних. Мало нас је, ал зато нисмо ништа нарочито. Шта више, ми не можемо нормално да функционишемо од покрета независности, јер нас бојкотују у сваком смислу. Кад год је неко културно дешавање, сваки од ова три покрета има ваљан аргумент зашто није могао да дође.

Брате, дошао бих, чак сам ти лајковао и инвент на фејсу, ал знаш какав је приватник, ај други пут кад буде зови ме. Тако обично правдају себе ови из првог покрета.

Други покрет има мало надобудније и сељачкије аргументе. Кога бре? Тебе да гледам? Ајде бежи тамо. Ја због тебе да пропустим Косовац и Подину кад ће то да буде? – тако отприлике звуче њихови аргументи.

И ови трећи, они некако имају најбезазленије оправдање. Брате таман се спремао да кренем кад оно загусти у Риму и Паризу, ја шта ћу, 8 банки није мала пара а иде рата за кредит и стан. Веруј ми, да га није увалио Баста у 92. минуту ја бих већ сад био на улици.

Кад се скупе сви независни остаје свега стотинак људи који не спадају ни у независне ни у несврстане, и махом их чине пензионери. Е они су чести гости на представама, књижевним вечерима и сл. обично у прва два реда, да дремају већ после првог чина, отворених уста правећи тако аеродром за мушице и остале летеће инсекте.

Кад се све сабере и одузме у Уједињеном краљевству Житемберг ти се и не исплати да будеш нешто културан.

Обично кад те сретну на улици питају те:

– Још ли се затепујеш по позориште?

– Још.

– И не мрзи те да изиграваш будалу?

– Не мрзи ме.

– Добро. А још пишеш за новине?

– Пишем.

– Е дај тури овог Мику Периног, ушо у моје пет метра…

И онда тако из дана у дан, док ходаш улицом срећу те разноразни и независни и несврстани а ти се мислиш што се нисам родио у Енглеској или Немачкој ко сав нормалан свет, па да будем и ја, ко сав нормалан свет, него баш овде. Ал’ шта ћеш од судбине кажу нико побегао није, па нећу ни ја. До тад остаје ми да спремим нову представу, дам семестар и наставим да функционишем као и до сад. Све док ме неко потпуно скрајнут од уметности не сретне и каже: „Пази које причаш у оно позориште, или које пишеш по новине, немој много да млатиш грањке има те нека удари и преко очи.“ И поново се не запитам колико треба бити луд да будеш овде уметник, или макар да изиграваш уметника, а као логично питање се намеће што се не родих у Енглеској, па да будем неки познат писац. После би био популаран овде бар ко Цеца!

До тада да вам се представим, ја сам Лорд од Житорађе. Уметник у покушају, један од оних који у Уједињеном краљевству Житемберг зову „будала“.

Аутор: Немања Тонић