Biti umetnik u varošici

0
Foto: Unsplash.com

Ujedinjeno kraljevstvo Žitemberg. Lepo mesto na jugu Srbije, skup nekolicine nezavisnih tipova ljudi, koji sve ukupno jedva premašuju brojku od 3200 duša.

Ovih nezavisnosti ima raznoraznih, prvi su oni koji su zapošljeni, i oni ne zavise ni od koga. Rade, zarađuju taman toliko da ne traže od keve, ćaleta ili žene 200 kinti za dva piva u kafani. Druga grupa nezavisnih jeste oni koji zavise od milosti tate i mame, propali studenti i bedbojsi u pokušaju koji piju šest kafa dnevno i izbacuju po 200 storyja na instagramu uz obavezne heštagove još sam isti jači nego ikad i ne može nam niko ništa.

Treći i oni najgori po meni tipovi nezavisnih ljudi su oni koji imaju po 30 godina, kašičicu od espresa među zubima i kladioničarsku listu ispod pazuha. Oni ništa ne rade sem što psuju Klopa kad padnu na Liverpul ili Milinković-Savića kad ih kojim slučajem izradi Lacio za gol.

A mi tobož umetnici kojekakvi, mi ne pripadamo nigde, mi smo nesvrstani. Čak imamo i svoj pokret nesvrstanih. Malo nas je, al zato nismo ništa naročito. Šta više, mi ne možemo normalno da funkcionišemo od pokreta nezavisnosti, jer nas bojkotuju u svakom smislu. Kad god je neko kulturno dešavanje, svaki od ova tri pokreta ima valjan argument zašto nije mogao da dođe.

Brate, došao bih, čak sam ti lajkovao i invent na fejsu, al znaš kakav je privatnik, aj drugi put kad bude zovi me. Tako obično pravdaju sebe ovi iz prvog pokreta.

Drugi pokret ima malo nadobudnije i seljačkije argumente. Koga bre? Tebe da gledam? Ajde beži tamo. Ja zbog tebe da propustim Kosovac i Podinu kad će to da bude? – tako otprilike zvuče njihovi argumenti.

I ovi treći, oni nekako imaju najbezazlenije opravdanje. Brate taman se spremao da krenem kad ono zagusti u Rimu i Parizu, ja šta ću, 8 banki nije mala para a ide rata za kredit i stan. Veruj mi, da ga nije uvalio Basta u 92. minutu ja bih već sad bio na ulici.

Kad se skupe svi nezavisni ostaje svega stotinak ljudi koji ne spadaju ni u nezavisne ni u nesvrstane, i mahom ih čine penzioneri. E oni su česti gosti na predstavama, književnim večerima i sl. obično u prva dva reda, da dremaju već posle prvog čina, otvorenih usta praveći tako aerodrom za mušice i ostale leteće insekte.

Kad se sve sabere i oduzme u Ujedinjenom kraljevstvu Žitemberg ti se i ne isplati da budeš nešto kulturan.

Obično kad te sretnu na ulici pitaju te:

– Još li se zatepuješ po pozorište?

– Još.

– I ne mrzi te da izigravaš budalu?

– Ne mrzi me.

– Dobro. A još pišeš za novine?

– Pišem.

– E daj turi ovog Miku Perinog, ušo u moje pet metra…

I onda tako iz dana u dan, dok hodaš ulicom sreću te raznorazni i nezavisni i nesvrstani a ti se misliš što se nisam rodio u Engleskoj ili Nemačkoj ko sav normalan svet, pa da budem i ja, ko sav normalan svet, nego baš ovde. Al’ šta ćeš od sudbine kažu niko pobegao nije, pa neću ni ja. Do tad ostaje mi da spremim novu predstavu, dam semestar i nastavim da funkcionišem kao i do sad. Sve dok me neko potpuno skrajnut od umetnosti ne sretne i kaže: “Pazi koje pričaš u ono pozorište, ili koje pišeš po novine, nemoj mnogo da mlatiš granjke ima te neka udari i preko oči.” I ponovo se ne zapitam koliko treba biti lud da budeš ovde umetnik, ili makar da izigravaš umetnika, a kao logično pitanje se nameće što se ne rodih u Engleskoj, pa da budem neki poznat pisac. Posle bi bio popularan ovde bar ko Ceca!

Do tada da vam se predstavim, ja sam Lord od Žitorađe. Umetnik u pokušaju, jedan od onih koji u Ujedinjenom kraljevstvu Žitemberg zovu “budala”.

Autor: Nemanja Tonić