Љиљана Соколовић: Свет је једна велика учионица

Foto: Ljiljana Sokolović, privatna arhiva

Учитељ треба да иде у корак с временом, да буде интелектуално радознао, отворен за новине, а да успе да очува, негује и пренесе праве људске  вредности. Треба да буде модел понашања својим ученицима у свакој прилици и у свакој ситуацији, и у школи и ван ње. То није увек лако, имајући у виду да конфликтне ситуације у школи могу да испровоцирају исхитреност, непромишљеност, неадекватну реакцију. Али, све је учење и увек смо у некој врсти учионице. – овако о свом позиву говори учитељица Љиљана Соколовић.

Љиљана је учитељица у ОШ „Никодије Стојановић Татко“, која се истиче својим позитивним ставом, марљивошћу и радозналошћу. Вредности за које се залаже у учионици она тражи и у себи и својој средини, па каже да је бити учитељица у 21. веку велики изазов.

Foto: Ljiljana Sokolović, privatna arhiva

– У време када сам ја била ученица основне школе учитељ је био најважнији и скоро једини извор знања. Данас је учитељица само један од многобројних, лако доступних, сазнајних извора. У овом времену масовних комуникација из различитих извора долази се до мноштва разноврсних података. Деца у раном узрасту брзо и лако овладавају основама коришћења рачунара, што им даје могућност да се упознају са обиљем информација, занимљивостима и најновијим достигнућима из свих научних области. Управо због тога, моја је обавеза да будем добро и на време информисана, да се трудим да пронађем актуелне и адекватне информације, да умем да користим и дигиталне медије и да из мноштва различитих  информација одаберем оне које могу да употпуне градиво мојим ђацима, али и  да им увек пружим могућност да се попну на један степеник више. Учећи њих и ја учим. Ова врста изазова увек ми доноси радост  и професионалну испуњеност. – каже Љиљана.

У свом раду води се паролом да није све што је ново увек потребно и адекватно, као што није све што је старо увек применљиво и довољно. Због тога се труди да ове две крајности помири у пракси. Конкретно, то се највише тиче рада на рачунару и свега онога што дигитални свет доноси у наставу, али из ње и износи.

– Дигитални свет нам је донео велике могућности у сазнајном смислу. Деци је учење уз помоћ рачунара увек занимљиво и блиско па је зато на тај начин лако постићи циљеве часа. Међутим, циљ часа не смемо остваривати по сваку цену. Он сам по себи није циљ. Ништа не може да замени лично учешће у неком експерименту, трчање по трави, слушање птичје песме, подељену радост и тугу са другом. Та врста учења је незаменљива. Мера је оно што мора нас наставнике да води кроз планирање часова да би дигитализација служила педагогији, а не обрнуто. Веза са природом у нама и са природом око нас мора да нам буде примарни задатак. – каже ова учитељица, која се у слободно време бави и планинарењем.

Foto: Ljiljana Sokolović, privatna arhiva

Она много полаже на социјални моменат у животу одељења, због тога инсистира на развијању и неговању сарадње, на помоћи и разумевању и у томе види свој задатак. Сваки школски час и сваки одмор, сваки школски дан, она користи као прилику да покаже ученицима како треба да водимо рачуна о себи и о другима око нас.

У друштву које се мења, у ком се брзо живи, где нема времена за обичне породичне ствари,  учитељ је често ,,приморан“ да буде суперучитељ:  и отац и мајка, и баба и деда, и васпитач и учитељ. Према Љиљани, све то изискује много енергије, а да је притом такав приступ унапред осуђен на неуспех.

– Учитељ је исцрпљен и незадовољан јер он не може у потпуности да замени породицу. Такав учитељ нема снаге ни да се својој породици довољно посвети. Ту настаје проблем. Просвета је једна од најважнијих институција у држави, али основна институција је породица. Национална политика треба да се заснива на оснаживању и породице и школе и на њиховој интеракцији. Онолико колико држава озбиљно улаже у образовање своје нације, колико је добро осмислила и доследно реализовала стратегију образовања, толико је јака. Узмимо примере Јапана и Финске. У тим државама ученици се не оцењују до трећег, односно четвртог разреда. Акценат се на почетку школовања ставља на развој карактера и на формирању система вредности, а то су драгоцени исходи. Јапан је једна од најразвијених земаља света, а Финска једна од земаља са најнижом стопом сиромаштва. Један од проблема са којима се ми сусрећемо јесте и стручно усавршавање наставника. Уколико желимо да похађамо неки од семинара с циљем да унапредимо свој рад, разменимо идеје, научено применимо у пракси, ми то морамо платити из сопственог џепа. С друге стране, по закону смо у обавези да се стручно усавршавамо. – каже Љиљана.

Ипак у сусрет проблемима и изазовима она иде одлучно, јер су главни покретачи свега што ради – деца.

– Мислим на моју децу и школску децу. Они су једини разлог због кога вреди стварати. Када у своју и школску децу уложим оно најбоље што умем и могу у том тренутку, учинила сам све. Желим да их охрабрим и омогућим им да остваре своје потенцијале, да постигну свој максимум, свако од њих. Трудим се да препознам њихове личне афинитете и да им пружим могућност да их негују и унапређују. Сваки њихов успех мени је довољна награда. Такође, успеси колега, њихове идеје, решења неких наставних ситуација мотивишу ме, охрабрују и подстичу да дам више од себе. Увек се радујем туђем успеху, јер знам колико је важно да неко примети и потврди признањем рад вредног и преданог наставника. ,,Радујем се успеху других, јер успеха има довољно за све.“  Само ако се потрудимо… – каже Љиљана с осмехом.

Foto: Ljiljana Sokolović, privatna arhiva

Као и сваки креативни и посвећени предавач и Љиљана не верује у „обичне“ часове, па тврди да је сваки час прича за себе. Чак и код оних наставних јединица које по свом називу и задацима које треба остварити не пружају много простора за иновативност, па постоји претња да час постане досадан, у пракси  није тако.

– Деца су тада главни креатори часа. Њихови одговори, њихов рад на часу, ситуације које стваримо креирају једно заокружено, па могу слободно рећи, живо биће које смо заједно направили. Тај час дише, говори, слуша, подржава, расте. Написана припрема је само идејна водиља, али дешавање на часу може да вас одведе у нешто што нисте планирали и да вас пријатно изненади. То је као кад вас носи река кроз многобројне непознате пределе. На крају дођете до свог циља, али сва лепота је у путовању. Час постаје обичан ако га унапред осудимо на неуспех и не дајемо му шансу да расте на свој начин. ,,Поставите деци јасне границе, а унутар њих дајте им потпуну слободу“ речи су Марије Монесори, познатог педагога, које ме охрабрују када сам пред оваквим изазовом. Елемент игре је посебно важан деци, па се трудим да га имам на часовима. Циљ ми је да путем откривања, истраживања и примене већ наученог долазимо до нових сазнања и да на крају часа ученик буде срећан. Као и ја. – каже Љиљана.

Foto: Ljiljana Sokolović, privatna arhiva

Питали смо је: Шта за тебе значи бити Топличанка?

Бити грађанин света, а у себи поносно носити слободарски дух свог завичаја.

Топличанка ушива успомене. Ово је моја:

Од скоро записујем важне догађаје на папириће у боји и чувам их у мојој тегли успомена. Жао ми је што се тога нисам раније сетила, али се надам да ћу свој трезор убрзо напунити шареним папирићима. Сачуваћу од заборава оно што ме је чинило и што ме чини срећном. Посебан  је осећај извадити ту малу хартију у боји и погађати шта је важно записано на њој, евоцирати успомене и поново живети лепе тренутке. То су папирићи среће на којима су:

Радости и успеси моје деце и мојих ученика.

Лепи тренуци које делим са својим породицом.

Моменти које делим да пријатељима.

Речи захвалности и љубазности које добијам.

Моји лични и професионални успеси.

Захвална сам на свему што имам.