Нећу више да будем писац. Одустајем!
Писци су горд, уображен свет. Траже у свему нешто што други не виде, и због тога мисле да су важни.
Мени није потребно да будем важна, мени је довољно да будем ја.
А у ствари те важне писце мало ко чита, а и ко чита, углавном не разуме. Нарочито је занимљиво да они дежурни читаоци који прочитају траже још. Читаоци иначе увек хоће још: још један наставак, још једну књигу. Да никад не престанеш да пишеш. Да увек имаш нову причу у рукаву, и да је извучеш као каквог зеца из шешира маште.
Ја нисам такав писац. Мој зец често мирује. Не умем и не могу увек да га призовем када се то од мене тражи. И онда да га у недоглед вучем за уши док ми не да следећу идеју.
Ја тако не замишљам писање, па зато дајем отказ на место одговорног писца.
Ипак, делује лакше рећи да нећеш да будеш писац, него што је заправо изводљиво да зауставиш мисли када крену, саме од себе, непозване, да се одмотавају као клупко, у недоглед.
Сваки пут мислим да ће данас бити дан када ћу престати да пишем. Дођем кући, седнем за свој радни сто и гледам кроз отворен прозор, одупирући се нагону да подигнем оловку. Често ми пролази кроз главу: то је то, све сам рекла. Све сам испричала што је могло да се исприча у написаним причама. Делује ми као да сам истрошила све те замишљене зечеве.
А ипак, нешто ми увек одвуче пажњу од те коначне одлуке. По завршетку исписивања последњих редова сваке приче, наступи поражавајући осећај да никада више ништа нећу моћи да тако преточим у речи.
Мисао је варљива. За час нестане, али се и за час опет јави.
Оклевам када завршавам причу, јер знам да ћу наредни пут када седнем за свој писаћи сто и загледам се кроз прозор, опет да се борим са собом: писати поново или не?
Да ли ће наредна прича бити боља од претходне, да ли ће магични зец успети да заврши посао? Или ћу у свом покушају да постанем одговоран писац бити осујећена.
Тешко је оставити оно што волиш да радиш и када немаш разлога. А још теже ако имаш.
Јер, није лако бити писац. Али пре свега, није лако бити задовољан писац.
Пронаћи начин да скупиш мисли и да их пресликаш на папир, тако да буду уредно сложене и да на онога који чита оставе унапред замишљени утисак је озбиљан посао. Разочарати читаоце, то је последње што писац жели.
И зато нећу да будем писац. Ни важан, ни задовољан, ни онај који ће да разочара. Нити било какав.
Упркос томе што ми је глава увек пуна тих не-писати-више мисли, увек се некако догоди да опет завршим са оловком у руци, над папиром или компјутером, куцајући и занемарујући тај глас који говори да је време да престанем.
Некад покушам да га заварам. Узмем оловку, па је вртим између прстију, премештам из једне у другу руку, полако и сигурно, као да не намеравам да више никад ништа не напишем, већ да служи само да се играм с њом. Онда она некако увек заврши у мојој десној руци, и намести се у положај за писање, као да је нисам ја сама наводила да се тако постави.
Јер увек има нека неиспричана прича, нешто неочекивано што покрене издајничке мисли а оне потом хитају и не могу да се зауставе док не дођу до краја.
А до краја мисли једино моżе да се стигне писањем.
Сви ти детаљи који се неприметно увуку у свест и оживљавају у неочекиваним тренуцима просто се појаве, као зец из шешира и одједном су ту, материјализовани и незаобилазни. Не преостаје ништа друго осим да их запишем и тако их се ослободим.
А онда, док победоносно гледам у своје свеже написано дело, очекујем да ће се такав тренутак ипак опет поновити. Да се жеља за пражњењем свести, ослобађањем од зечијих демона који не дају мира пре него што буду записани, остварени, неће угасити. Да није крај.
Нисам намеравала ни ову причу да напишем, али ето, тај титрај који као да ме води, невидљива нит која држи оловку уместо мене, надвладала је моју вољу.
Помислим да коначно ја имам контролу, а онда се ниоткуда, увек појави зец. На најневероватнијим местима, извирује, полако и сигурно; прво се наслућују уши, па главица и потом шапице у касу, одбијају се од дна шешира и захтевају да обратиш пажњу.
Сваки писац то зна.
И зато ни нећу да будем писац.
Хоћу да будем зец.
Ауторка: Милица Schatzi Поповић
Топличанка је душа од жене.
