Девојка која ваја шећер

јелица
Фото: Јелица Шубарић, приватна архива

Када је на Факултету примењених уметности дипломирала вајарство, Прокупчанка Јелица Шубарић није могла претпоставити да ће своје знање и своју уметност применити – у посластичарници. Данас се њен таленат размахао на слаткишима, па са великом умешношћу декорише торте и чини их још укуснијим.

У потрази за равнотежом у животу и уметничком свету, Јелица стално преиспитује своје могућности, жеље и поступке.

Иако има звање дипломираног вајара, себе још не сматра вајарком.

Foto: Jelica Šubarić, privatna arhiva

– Нисам још увек постала вајарка, Мислим да је бити вајар далеко узвишеније од оног што већина мисли.  Одговорићу ако икада то будем постала. За сада је моје звање дипломирани вајар, али је то тренутно далеко од оног што ја заправо јесам. Живот и ја се обликујемо узајамно, на смену. Ко је јачи – тај вуче напред. – каже Јелица.

Студије вајарства су имале велики утицај на њено стваралаштво, јер сматра да су биле извор оних вештина и знања које нигде другде није могла наћи.

Уз упорност, вољу и чисто срце, она гради себе као уметника и развија се у сваком погледу. Неколико својих радова излагала је на колективним изложбама и каже да је то, на почетку, велики корак за сваког ствараоца.

– Излагати своја дела, то значи много, јер је то заправо за сваког уметника део унутрашње борбе – показати свету своја осећања или не? Суштина уметничког дела огледа се у томе што је у њему усађено осећање које је било у уметнику у току процеса стварања, а онда се то исто осећање преноси и на посматрача.  Можда због тога могу да кажем да највише стремим експресионизму као правцу. Мислим да се у уметности данас нема пуно новог понудити. Од реализма до бесмислених ствари које нам самим тим дају смисао и назад, мислим да човек ништа више не може понудити до изражавања кроз одређени медиј на себи својствен начин.– прича нам Јелица.

Због свега тога она дубоко верује да је уметност свакодневно присутна у нашим животима, али да је мали број људи може видети.

Она сама проналази је у музици и чистим душама око себе, и управо ту се крију и њени покретачи у стварању.

Воли да каже како живи кроз аикидо и цигански плес, а већ неко време њена се инспирација размахала са шећером, шлагом и фонданом.

– Бавим се и декорацијом торти, као и израдом јестивих фигурица од фондана. Декорацијом сам почела да се бавим из  финансијских разлога, а онда сам се заљубила! И после тога не можеш више хладно да одрађујеш свој посао, него пуно себе уносиш у исти. Тада знаш да ће и то уз краће или дуже паузе бити увек у твом животу. јер све што те привлачи – твоје је. Само треба бити довољно мудар уклопити га у живот и не одустајати! – каже Јелица.

Питали смо је: Шта за тебе значи бити Топличанка?

Хм… Шта значи бити са југа? Значи бити темпераментнији од велике већине, значи следити своје срце, уз пуно „што на ум то на друм” момената, самим тим пуно пута бити у центру пазње, позитивне или негативне. Значи познавати најдивније људе који ту живе (можда сам пристрасна, али моја родбина и пријатељи потврђују супротно)!

Топличанка ушива успомене. Ово је моја:

Foto: Jelica Šubarić, privatna arhiva