Иво Андрић. Мало га знамо из културе, мало из историје, мало из оних лектира које никада нисмо прочитали, а сасвим мало га знамо из живота, иако га ту заправо највише има.
Неретко водимо полемику о животу у његовим приповеткама, јер смо на некој страници, неком каналу, у неким новинама прочитали неки цитат из његове књиге. Па се неки „прогосподе“ или у данашњем жаргону „постану фаце“ јер тобоже, они знају Андрића. Пуно пута сам присуствовала дебатама, око његових политичких уверења, око његове Нобелове награде. Ретко око књига. О тим људима које је спомињао у књигама.
А писао је о нама. О свим нашим слабостима, о свим дебатама које водимо сами са собом. Уместо да се стварно оплеменимо не само цитатима, него читавим причама из тих приповедака и романа, ми бирамо само по који цитат. И онда расправљамо о свему само не о том цитату. Каже данашња „књижевна омладина“: „Андрић? Да, он је писао супер и све у фулу, али…“. Дакле Андрић писао све у фулу? Нисам само схватила на шта се тачно мислило.
Вероватно на „Госпођицу“… Вероватно им је она била фул. Јер не верујем да они разумеју ни зарезе у његовим делима, а камо ли речи и цитате. Опустили смо се. Андрић нам је фул, а ни најмању спону не негујемо између нас и њега. Не негујемо живот. Не негујемо оно што нам је, хтели ми или не, оспоравали га или кудили, оставио. А оставио нам је знакове. Поред пута или на сред њега, небитно је. Оставио је све пукотине, кроз које можемо проћи, само једним окретањем листа и завиривањем у његове далеке приче. Не далеке временски. Далеке душом од нас. Јер да се не скривамо иза цитата и лажних докумената, можда би и сами знали „Где је та међа између добра и зла?“. Знали би при самом додиру корице књиге да смо ми та међа. Да само ми чувамо границе између књига и мољаца. Између живота и заборава.
Јер тако то бива. На крају се забораве и ти цитати. Не морамо се сећати ни мостова, а тако много их има у нама, не морамо се сећати свих људи, једноставно није могуће запамтити сваког ко прође поред нас, али можемо сваког дана обнављати своје животе. Ћутањем, осликавањем сунца у нашим тминама и читањем. Правим читањем. Не цитата и исказа, него правих речи и израза који нам пролазе кроз очи, кроз главу и кроз читаво тело. Преносећи поруку. Да заиста није важна галама око непостојећих ствари, битно је да чувамо све оно што је у нама добро. Да се лепим стварима поклонимо и да заведемо ред, у ове наше кућице у главама. Да се не кријемо иза бесмислица о животу, већ да оберучке прихватимо живот. И не само живот. Треба прихватити љубав која је увек била ту. Поред нас или на знаковима.
А ко смо ми ако не ти знакови. Знакови за друге, али и знакови за нас. Знакови за фул представљања о животу. Ја која нисам мислила да ћу спомињати икад Андрића, засигурно знам да није сврха у писању, у цитирању и полемици. Знам да је битна само стаза и капија. Она која је испред нас. Она чији смо ми стражари.
Ауторка: Викторија Марковић
Топличанка је душа од жене.
