Кључ у брави окрену два пута. Притисну јаче и с напором одгурну масивна врата. Дочека је добро познат мирис. Дом. С олакшањем уђе и затвори врата за собом. Сад је на свом терену. Погледом пређе преко своје собе. Све је онако како је и јутрос оставила. Уствари, све је УВЕК онако како остави… То сазнање је све мање радује, сваким новим даном, признаде себи са уздахом.
Драга лица гледају је са слика. Уоквирена различитим рамовима. Пажљиво их је бирала. За Наташу бели. Она ту боју воли. Бела је и њена матурска хаљина на слици. Блистав осмех, детињи још увек, иако покушава да фризуром и шминком остави утисак старије девојке. Очи боје кестена. Као њене. ,,Очи као бака Љубине!“. Још увек се сећа те реченице кад су јој јавили да је добила унуку. Осмехну се. Колико је година прошло? Двадесет. Двадесет Наташиних рођендана… Двадесет ручно писаних честитки на њено име. Повратних – неколико… Нема се времена. Поглед јој скрену ка Димитријевој слици. За њега рам са рељефом. Он је у вечитој потрази за занимљивостима. Стално је у покрету, у неким дешавањима. Слика са одбране дипломског рада. Студент за пример. Поносан и самосвестан. Такав је он… И сам себи довољан.
Одмота дугачку мараму са врата и спусти је на фотељу. Да скува чај или кафу… Нема данас воље да решава тако тешке дилеме. Оставиће ту одлуку за касније. Спушта се на омиљену фотељу. Фотеља је одавно била део ње. Сада је већ сигурна да нас ствари не обликују, већ да их временом, ми дотерамо тако да личе на нас. Иако их ми бирамо карактерне црте наше личности постају њихова особина. Зато ту фотељу и воли. Она јој помаже да буде то што јесте. Препознаје је. Чува. Пружа уточиште. Теши. Радује се са њом. Разуме .
Спусти руке на крила. Старачке. Нове нежељене флеке се све чешће појављују и не одлазе. То је и данас закључила кад је потписивала уговор. Када су и очи троје младих људи биле упрте у њих. Застидела се тада, а онда схватила да нема разлога за то… Они знају да је она стара. Таквом је виде. А она… Сећање је одведе у неки њен првобитни живот. Весела, насмејана, пуна воље и шале. Заљубљена. Срећна. И сада ту себе чува негде унутра, али под теретом година, и живота, и заборава, све мање је виђа на себи…
Још једном пређе погледом по соби. То је то. Поред фотеље је стрпљиво чекао кофер. Бордо боје. Велик и пун. Није било лако одлучити које ствари ставити у њега. Шта да не ставиш кад си у све себе уградио? Који део себе да оставиш, да га се одрекнеш… Да издаш. Годинама предмета око тебе има све више, не зато што су ти преко потребни за живот, већ зато што ти требају да би живео. Да ти кажу да си био млад. И леп. И потребан другима. Да си и ти био некада занимљив и да си имао преокупације… Неки хоби коме си се сверсрдно давао… Неке слике које си насликао вођен неким идејама, размишљањима… Летовања. И ти си волео, мислио, стварао. И ти си био потребан некоме. Био си некоме важан. Да си имао и стварао живот…
Гледа успомене са путовања. Фотографије уденуте у стакло витрине. Цик- цак ивице. У углу назив фотографске радње. Замагљени погледи. Уредне фризуре. Цвет у коси. Марамица одмерено извучена из ревера. Некада су детаљи били од пресудне важности, уздахну Љуба. Данас … Важне су само велике ствари. Велике жеље. Велике машне. Велика светла…
Уморан поглед јој се поново заустави на сликама унучића. Својих унучића. Неће их понети у свој нови…дом?( Како страно звучи топла реч.) Неће их понети. Оставиће их овде где им се радовала, туговала због њихових туга, надала се њиховој срећи, поносила се њиховим успесима . Овде је жељно ишчекивала њихов позив, разгледницу из неке далеке земље… Дуго би их разгледела и анализирала би данима рукопис. И чинило јој би се да гледа у то мило лице које их је писало. Била би срећна што су се сетили своје баке. Била је некоме важна. Потребна. Зато ће их оставити овде где је живела за њих. Довољно дуго. И отићи ће тамо где ће живети за себе. Да себи буде потребна. Да себи буде важна. Бар још неку годину …док не постане само сећање.
Ауторка: Љиљана Соколовић
Топличанка је душа од жене.
