Svi koji me poznaju znaju da sam ja polu-žena polu-osmeh. Imam toliko poverenja u ljudsku dobrotu da kad šetam ulicom, ono ide tri koraka ispred i iza mene. Sa verom u ljude idem ruku pod ruku. U stvari, u jednoj ruci je Kalinina ruka, u drugoj vera u ljude. (Lazar je uglavnom u kenguru). Zato je, valjda, moja prva reakcija na ono što ću vam ispričati ova: E da mi je neko pričao u oči bih mu rekla: Ala lažeeeeš!
Sećate li se filma „Izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo“? Nikad lepša Milena Dravić se smeškala sa ekrana pravo u moje detinjstvo. Slobodan Đurić je vragolasto mrdao brkovima. Nas decu je mnogo zabavljalo kad kaže ono: „E da mi je neko prič’o u oči bih mu rek’o: Ala lažeeeeš!“ Sve to, naravno, jer je bilo sramota reći nekome u oči da laže. Čak i kad laže.
Eto mi moje lepo vaspitanje.
Sa druge strane, paradoksalno, majka je stalno govorila kako ne možemo verovati bezrezervno drugim ljudima. To je bio njen način da nas pripremi na sivilo ovog sveta i provincije, posebno.
Samo što se ja nisam nikad dala toj lekciji naučiti.
Ljudi su dobri, ej! Zavrne te, al’ dobar je, mora on da ima svoje razloge. A ja sam, eto, slučajno tu nekako. „Žao mi je, u paketu si.“ Kolateralna šteta.
Valjda mi se zato i desilo šta mi se desilo. Od danas pa do zauvek Topličanku ćete čitati na adresi toplicanka.rs
Sad se vi pitate šta bulazni ova, pa to je isto ime. U svetu kompjutera, Interneta i programera nije. Bili smo .com sada smo .rs.
Vladana mi je rekla: „Svi programeri su vrdalame.“
Uz puno poštovanje onim programerima koji nisu, svi programeri su vrdalame.
A moje poverenje u druge ljude dovelo me je do toga da cele prošle nedelje niste mogli da čitate Topličanku – Prvi magazin za dušu od žene.
Šta mogu da vam kažem? Da vam pričam šta je bilo?
Umesto toga, dajte da vam ispričam jedan prošlonedeljni događaj iz prodavnice.
Stojimo u redu na kasi. Kalina za ruku, vera u ljude za drugu ruku, Lazar u kenguru. Kalina razmišlja deset minuta hoće li žvake, bombone, maramice ili neku desetu stvar od onih (namerno uz kasu načičkanih sitnica) i sve komentariše svojim piskavim glasom. Lazar se već unervozio od vrućine, ali sam smirena – još jedan čovek, pa smo mi na redu. Cvrkućem kako smo sledeći, evo samo malo, ne, nećemo žvake, već smo kupili čokoladu. Kad. Tačno ispred naše korpe i dve bebe staje žena i kaže kasirki:
– Malopre ste mi prodali ove cigarete. Nisam to htela, nego neke silver.
I tu krene ubeđivanje da li tih željenih cigareta uopšte ima u ponudi, dekica iza mene se vrpolji, kasni na autobus, pa pruža keks preko Kalinine glave kasirki: dajte, ode mi autobus, otkucajte ovo. Mama, žake, žake. Nemamo, gospođo, te cigarete, samo slims, evo vidite, i 100’s.
Mama, ove žake. Sačekajte, gospodine.
Stojim i ne verujem.
– Curo. Gospođo, s decom, izvinite, dođite na drugu kasu. – čujem glas iza sebe.
Vera u ljude me samo jače stisne za levu šaku i ponosno prebaci korpu na drugu kasu. Kasirka se izvinjava što sam čekala uopšte i kuca, i pakuje, i kuca, i pakuje.
Na onoj prvoj kasi svađa eksalira, ko je došao prvi, ko preko reda, kome kasni autobus, pa šta ako imam decu, što ih vodim u prodavnicu. Ali na ovoj kasi na kojoj smo mi kasirka se smeška i sleže ramenima.
E isto vam je to i sa ovim domenima, Internet adresama i zavrzlamama. Mogu sve da vam uzmu ili da pokušaju da vam otmu: ime, mesto u redu, sadržaj iz korpe, pa i iz novčanika – ali ideja, osmeh i dostojanstvo – to ne može da se ukradNe. Pa sve da kasnite na autobus, da vas muž šalje po kiši da mu zamenite cigarete, jer što si tol’ko glupa pa ne znaš jednu stvar da zapamtiš, pušim silver, ženo!
Zato je bolje da vam ne pričam šta je bilo. Pametnije je da vam kažem da će Topličanka uvek biti magazin za dušu od žene.
Jer i da je meni neko ovo pričao, u oči bih mu rekla: Ala lažeeeeš!
Pišem i inspirišem.
