Кожа тужнија од моје

0

Миришем кожу. Тражим трагове оне помрчине, мрко небо и сене, које се обично каче за њу. Тражим сумраке, поцепано цвеће и нежне мирисе земље после кише.

Трљам кожу. Желим маховину под прстима, желим оно велико дрвеће од којег ти се врти у глави док га гледаш, желим његове листове. У коси. У очима. На кожи. Да ме милује. Да трепери док немо гледам у ожутеле дрвореде липе. У брезе. Које никад не старе. Ту у мом крају. У мом срцу. Које се повијају, које љубе, ово модро небо изнад мене. Ово модро небо у мени. Ове песме које боле, као последњи дан лета, као последње отицање реке пре зиме, као последњи поздрав.

Додирујем кожу. Корачам прстима по њој. Завирујем у бразде и пуним их трешњама. Млечно бела кожа се помера, цвили и личи на облак. Навлачим облак на себе и почињем да плачем.

Због живота, лепоте или среће.

Плачем због сунца и борових иглица иза моје куће. Због посечене кајсије, због мог одласка у други град, због једне коже која је тужнија од моје и због планина које ме зову да им дођем у сусрет.

Ауторка: Викторија Марковић