Zima postoji zato što tako treba.
Da se setiš kako je lepo u leto.
Da ga željno čekaš, da pronalaziš stare slike sa letovanja, gde su nasmejani ljudi, gde se slavi prijateljstvo i život.
Zima je tu da nas pročisti, smrzne, rastavi na delove pa ponovo sastavi.
Da nas uspori, oklizne, obori pa pusti da ustanemo i podseti da budemo prizemni i oprezni. Da budemo smireni. Možda čak i skromni.
Da nam ne pomaže ako opsujemo. To samo olakša ali ne rešava problem. Nego treba polako.
Zima je divna i bela.
Lep je i beli letnji šešir, i beli pesak i belo Sunce, koje se bar čini belim kad nas zaslepi.
Ali leto nas ne vraća našim domovima, gde su okupljeni svi.
To može samo zima. Smrzne nas, uspori nas, pa dođemo svojoj kući, i na toplotu za telo, i na toplotu za dušu.
Pa, onda tako smireni k’o pravimo neke ozbiljne planove- Samo da otopli, pa ću to, pa ću ovo, pa ćemo konačno da počnemo ono, pa ćemo da završimo ono što smo započeli. Jer jednom kad se izmigolje visibabe, poteku potočići ispod naslaga snega a vrapci počnu iz sveg glasa da slave novi početak, biće kasno za planove.
Tad nas nešto vuče da potrčimo u život, a zima će da nam mahne planovima i da nas podseti da ih ponesemo sa sobom u svet. Jer, došlo je vreme za sprovođenje života.
Takva vam je zima.
Nasmešiće se, povući i otići dok niko ne vidi.
Jer ona zna da ničeg ne valja preko mere.
A ona meru zna. Mi je ne znamo.
P.S. Slika je letnja samo zato što treba imati meru i sa svim tim zimskim slikama, a pretpostavljam da do sad svi već znamo kako izgleda (ovogodišnji) sneg.
Autorka: Kristina Stamenković, Sputnica Kristina
Topličanka je duša od žene.
