Којим писмом пишете? Је л’ више волите да читате ћирилицу или латиницу? Шта вам је лакше? Је ли то ствар навике? Питам вас, јер ми се није једном десило да ме нападну што користим латиницу. Како ме није срамота, па ја сам професорка српског језика!
И ‘ајд’ сад ти објасни да су и ћирилица и латиница званично писмо у нашој земљи.
Са пет година сам научила да читам и пишем ћирилицу и латиницу. То је било ’92. године. Нико није правио питање. Целу основну школу смо писали писмене задатке на ћирилици, а исправак на латиници или обрнуто.
Информатичко описмењавање за мене је почело у седмом основне. На прастарим пекомима. Све надаље се некако спонтано учило на енглеском, па онда и на српском – на латиници.
Могао си да пишеш шта си хтео и на ком си писму хтео. И углавном сам, не размишљајући, писала и на једном и на другом.
Све док није дошао Интернет:
А што ти пишеш на латиници? Због таквих као што си ти наш ће језик пропасти!
Ма ‘ајдееее?! Баш ће због мене.
Ево да кажем и то, како ја схватам српски језик. Свој матерњи језик.
Према латинској изреци „Колико језика знаш, толико људи вредиш.“ У тој пирамиди основу чини матерњи језик, а са њим и свест о сопственој вредности. Одговор на питање зашто је битан матерњи језик лежи у управо у овој одрединици „матерњи“. Језик је наша веза са оним најзначајнијим, мајком, а тако, симболично, и са свим оним што рођењем не бирамо, а доживотно нас одређује: припадност једном народу.
Многи верују да нас то што неком народу припадамо ограничава, издваја од других или спутава. Истина је да грађани света постајемо управо онда када постанемо изврсни познаваоци онога одакле смо потекли. Порекло није само место или држава рођења, то је традиција, култура, уметност једног народа и све оно што су људи – створили.
Када добро познајемо свој језик и оно што су људи, користећи језик, створили и непрестано стварају, ми заправо отварамо себи врата у свет богатства духа и ума. Учећи се структури матерњег језика, природи и поетици књижевности (и народне и ауторске), ми учимо о сопственој души и природи.
За стране језике кажу да се, једном кад се науче, никад не заборављају, попут вожње бициклом. Матерњи језик, у том случају, представљају наше руке и ноге, наша глава и, колико год сентиментално звучало, срце. Психолози, а посебно проучаваоци развојне психологије, тврде да је матерњи језик и оно гугутање и тепање које мајке упућују својим тек рођеним бебама. Основе матерњег језика они налазе и у првим мајчиним осмесима и миловањима. Посебно истичу значај говорења и тог „разговора“ са бебама, чак и онда када су у стомаку, јер кажу, тако беба најпре открива свет и своју сигурност у њему.
Матерњи језик је тако темељ за сва она друга светска знања и чуда која ће будући човек тек открити. Посебно је вредан онда када немамо прилику да га свакодневно користимо, а највише вреди када смо доведени у ситуацију да га морамо сачувати од сопственог заборава.
Можда најзначајнија одлика матерњег језика јесте та што се не може никада до краја научити. То је неисцрпно благо са којим се свако од нас роди и простор за бескрајно упознавање себе, свог народа, а самим тим, и човека уопште.
И на ћирилици, и на латиници.
Због те ширине, због тога што поштујем оба писма, али и вољу и слободу сваког читаоца да изабере на ком ће писму читати наше приче – ТОПЛИЧАНКА ЈЕ И НА ЋИРИЛИЦИ И ЛАТИНИЦИ.
Са десне стране сваког текста налази се прозор за избор: ЧИТАЈ ТОПЛИЧАНКУ И НА ЋИРИЛИЦИ И НА ЛАТИНИЦИ и ту могућност да изаберете ћирилицу или latinicu.
Читајте са уживањем!
Пишем и инспиришем.
