Било је то једног дивног пролећног поподнева

0
Foto: Sačekaj malo

Ја увек негде журим. Увек имам важна посла, нешто што не може да сачека и што је битно и хитно. Моје дете је на то навикло. Ујутру чим отвори очи, прво пита који је дан, а затим где ћемо данас да идемо. Када одем по њу у вртић, пита где ћемо и чуди се ако за то поподне немамо ништа испланирано.

Зашто је то тако, и да ли тако мора?

Вероватно не мора. Претпостављам да многе мајке које саме подижу децу, баш као и ја нон стоп трче около не би ли што више постигле, да се не би десило да нешто пропусте, нешто што може бити важно за њихову децу.
Тако на пример моје дете похађа часове енглеског и француског. Прошле године је ишла на пливање и на спортић. Вероватно претерујем, вероватно превише бринем, али сопствено искуство ме је научило да се за квалитетан живот треба оспособити на време. Вероватно се превише трудим јер желим да је правилно усмерим, желим да буде паметна, образована, здрава, снажна. Желим да има леп и срећан живот, а сматрам да те ствари не долазе спонтано већ на њима треба радити.

И тако сам ја тог сунчаног пролећног поподнева дошла по њу у вртић. Невероватно, без икакве обавезе у плану. Изашле смо, и уместо у правцу паркинга, спонтано смо се упутиле ка оближњем игралишту. Тамо се затекла још једна девојчица из вртића, и њих две су се одмах заиграле као да се нису растале пре пола сата.
Села сам на клупу и посматрала их. Благо пролећно сунце након дугог кишног периода, свеже покошена трава, звуци дечије радости.

Зен

Убрзо су им се придружила и друга деца, нека из вртића, друга потпуно непозната. Радост, смех и позитивна енергија привлаче. Нас неколико родитеља опуштено смо ћаскали и посматрали их.

Помислићете, шта је у овоме посебно? Поподне на игралишту као и многа друга. За мене је ово био изузетан тренутак, који се ретко дешава јер времена никада довољно.
Довези, одвези, ради, заради, спреми, почисти…
Времена мало, а умор вреба.

Памтићу зато то дивно сунчано поподне, децу како трче и играју се жмурке, смех и игру.

Памтићу чисту радост и уживање, колутове по трави, мозак на отаву.

Сећање које ћу призивати кад ми буде тешко, кад будем тужна или уморна.

Aуторка: Владана С. Сачекај Мало – Дневник супермаме. 

Допао вам се блог? Упознајте мало боље Супермаму.