Поспремала сам стан; оно уобичајено спремање пред велику смену годишњих доба. Топла одећа се пере и ставља на горње полице. Летње ствари спуштају се са те исте полице. Након таквог подухвата мене обично хвата грозница рашчишћавања. У последње време сам се начитала разних теорија о минимализму као стилу живота. Добро, не кажем да сам ја у стању то да применим: превише тога мора да се жртвује. Али ипак у налету ентузијазма пуним кесе којештаријама за које сам вероватно дала силне паре, а стварно не бих умела да објасним чему служе.
У таквим тренуцима обично прегледам играчке, побацам све што је поломљено или непознате намене; оне ситне делове који су можда лего, можда део играчке из киндер јаја, а у ствари немам појма шта је. Дискретно у кесу за „шаљи даље“ одвајам све што је моја ћерка превазишла. Дискретно, јер ако она отвори кесу, одмах ће све извадити и рећи да су то њене омиљене играчке коју никако не смемо да поклањамо. За одећу коју је прерасла не прави проблем. Мислим да углавном и нема појма шта носи, важно је само да је хаљина и „да се врти“.
Прелазим на фиоке са бележницама, оловкама, џиџабиџама. Пре неки дан сам баш пролазила кроз њихов садржај.
…и пронашла блокчић зелених корица са лептирићима. Отворила сам га…
Вратила сам се пет година уназад
Била сам изузетно организована породиља. Спискови, препоруке, коментари са нета… све сам набавила, не у дупликату већ у три примерка. За сваки случај. Можда сам то једноставно ја, а можда су све саме мајке такве. Дупло више воде рачуна, јер нема ко други.
А тај блокчић… сећам се кад сам га купила. Било је згодно, мало, са спиралом да се листови лепо окрећу а да се не поцепају. Да дуго траје.
А у њему је било све:
Колико млека је беба попила, колико пута дневно.
Први грчеви.
Први осмех.
Прва шаргарепа и барени кромпир, прва банана и крушка.
Записи о њених првих годину дана, по датумима.
Сведочанство мог труда, посвећености, љубави.
Подсетник како не бих заборавила да је моја ћерка проходала тачно са годину и 26 дана.
Да је прву температуру добила са 14 месеци.
Да је са 15 месеци била тешка 10 кг а висока 78 цм, покушавала да прича и сама халапљиво гурала залогаје у уста.
Сачувала сам тај блокчић, као што сам сачувала њену прву одећу, у којој сам је извела из породилишта, и идентификациону наруквицу.
Њене рођенданске хаљине и прве ципелице су моја највећа блага.
Јер, шта је живот нас мајки, но прикупљање успомена док гледамо своју децу како полако постају људи.
Ауторка: Владана С. Сачекај мало – Дневник супермаме
Допао вам се блог? Упознајте мало боље Супермаму!
Топличанка је душа од жене.
