Na suncu se najbolje sagledaju obrazi. Jer zasija u trenutku njihova belina. Obično dečijim obrazima niko ne može da odoli, a ako se desi da oni opstanu i kad deca odrastu, onda kroz život, bili oni kasnije mladi ili stari, svačija ruka poseže za njima. Da ih štipne, pomazi ili protrlja. Za sreću.
U životu čovek sa svima ide ruku pod ruku. Samo retkima se desi da idu sa nekim kroz život obraz uz obraz. Često se prelamaju u nama čežnje. One za koje smatramo da su deo nas, vremenom i zaboravimo. A one koje nikako da nas susretnu gubimo čim se dodirnemo sa suncem. Ja sam svoju čežnju našla tik iz sunca, jer nisam mogla da ga vidim od beline njegovih obraza. I tako dok smo razgledali izlog Lutkarskog pozorišta, prislonio je svoj obraz uz moj. Prolazeći tuda neki čovek, zadivljeno je gledao u nas i ponavljao „L’amour“. Od siline njegovog zagrljaja umalo da padnem. Obraz mi je bio crven.
L’amour sedi pored mene i meškolji se u neudobnom sedištu. Raspravlja o nekim životnim pitanjima dok gleda oko sebe. Ja ga slušam, ne prekidam i povremeno štipam njegove obraze. U daljini mrak pokrio kuće. Iznad nas, svetle velike pečurke.
Sutra ćemo prošetati Knez Mihajlovom i nećemo sresti Milenu Dravić. Besprekoran Beograd ove, pa i svake sledeće godine neće biti okićen kako treba. Falićemu čar Nove godine i onaj šarm koji smo viđali kod nje. Sutra nam Beograd neće biti ništa posebno. Neće izgledati onako očaravajuće i veliko kao kada smo bili mali. Želim da nam život vrati Novu godinu onakva kakva jeste.
Ali to se neće desiti. Naslanjam obraz na njegovo rame. Sutra ću se probuditi u dalekom gradu, jako dalekom od mog, sa obrazom prilepljenim uz njegov. Dok se na autoputu smenjuju vozila maštam o snegu i pahuljama na platou ispred Hrama Svetog Save. Da će doći, možda neki davno izgubljeni ulični svirači, da nam požele srećan Božić.
Do tada ostaje mi da kroz život vrtim ovu sliku. I da kad kad do našeg odredišta protrljam te beličaste obraze. Za njegovu sreću.
Autorka: Viktorija Marković
Topličanka je duša od žene.
