Поклон

0
Фото: Unsplash.com

По тешкој тамној воденој површини лелујала је плавичаста  светлост просута са вишеспратнице. Мрачна вода се, увлачећи у себе видљиво, пресијавала у инат тамном  и скривеном свету у коме је опстајала. Река је помирљиво чувала и мрачно и светло.  Младића тај контраст прену из размишљања и подсети да је време да крене и да се позабави својим супротностима. Јер, имамо их сви, зар не…?

Још један, наизглед обичан, испуњен радни дан.  Устајање, журба до посла, уобичајени задаци, проналажење решења. Исцрпеност. Умор. Мало разговора. Испразног, углавном. Много истовремених радњи. Време не сме да се губи. Толико је постало драгоцено да се вишеструко користи сваки минут. Колико кошта време? Онолико колико си њему себе дао. Толико. Колико је вредно? Онолико колико ти вредиш. Чист рачун. О љубави не бих… Па ипак, данашњи дан је свакако посебан у овом његовом животу.

Када је почео да пише? Сећа се одлично тог тренутка, те прекретнице. Почео је да пише (или да живи, свеједно), оног трена кад је престрављен схватио  да себе више не осећа, не препознаје. Не радује се, не жели, не сања, не стреми. Не живи. Стапање са мртвим сивилом око њега било је више него извесно. И тада, као дављеник за сламку, ухватио се за свој последњи дах, онај једини делић себе који је препознао. Он га је извукао из сивог понора бесмисла. Он га је спасио. То је тај ТРЕНУТАК. А одонда другачије рачуна време.

Његова стара куцаћа машина је његов часовник. Младић воли да мисли да то она даје његовим реченицама и причама време, она их успорава или пожурује, она кроји његов други живот. Када је први пут сео испред њених типки испустио је преко ње свој послењи дах, онај животоносни. И онда је све кренуло, само од себе. Схватио је тада ко је он, у ствари. Знао је да је сада слободан и да је његово суштинско ја то што га чини срећним, живим, својим. То је његово време, време у коме живи и које он ствара. Све ван тога је понор туђег, наметнутог времена.

Фото: Unsplash.com

А онда је одлучио да своје време поклони  другима, јер нема већег поклона.

Прво Еми. Девојци с посла која је, било је јасно, под највећим притиском. Равна коса увек везана у реп. Сиво- тегет пословна одевна комбинација. Понеки осмех на лицу. Чести погледи ка великом зидном сату у канцеларији… Написао је причу у којој је она главни лик. У њој Ема живи свој сан. Смеје се. И нема часовник. Баш се потрудио, дао најбоље од себе и на крају је био задовољан написаним. Уствари, срећан и узбуђен јер је нешто променио. Бар у причи… Диван је осећај кад помогнеш некоме. Ни сам не зна како је успео да савлада  себе и да не преда причу одмах лично Еми. Желео је да види њену реакцију, њене очи док прате редове, њено лице док преживљава оно што уствари треба да живи.  Не зна ни сам због чега, али одлучио је да сачека. Прича је нестрпљиво чекала у новој сјајној фолији.

А онда су уследиле приче о другима са посла. Свака другачија, свака оплемењена особеношћу главног лика, његовим стремљењима, испуњена његовим животним страстима, обојена  оствареним жељама и употпуњена ведрином, светлошћу и покретачком снагом. Неколико живота живело је у младићу. Неколико срећних и испуњених живота…

Данас је, пред празнично вече,  последњи отишао са посла. Никог није било када је на сваки сто у канцеларији оставио по једну коверту. Оставио по један Живот. Поклонио је другима своје време и по једног најбољег себе. Знао је да сада нема чистог рачуна,  јер је љубави много и био је задовољан због тога. Па, СРЕЋНА НОВА ГОДИНА!

Ауторка: Љиљана Соколовић