Po teškoj tamnoj vodenoj površini lelujala je plavičasta svetlost prosuta sa višespratnice. Mračna voda se, uvlačeći u sebe vidljivo, presijavala u inat tamnom i skrivenom svetu u kome je opstajala. Reka je pomirljivo čuvala i mračno i svetlo. Mladića taj kontrast prenu iz razmišljanja i podseti da je vreme da krene i da se pozabavi svojim suprotnostima. Jer, imamo ih svi, zar ne…?
Još jedan, naizgled običan, ispunjen radni dan. Ustajanje, žurba do posla, uobičajeni zadaci, pronalaženje rešenja. Iscrpenost. Umor. Malo razgovora. Ispraznog, uglavnom. Mnogo istovremenih radnji. Vreme ne sme da se gubi. Toliko je postalo dragoceno da se višestruko koristi svaki minut. Koliko košta vreme? Onoliko koliko si njemu sebe dao. Toliko. Koliko je vredno? Onoliko koliko ti vrediš. Čist račun. O ljubavi ne bih… Pa ipak, današnji dan je svakako poseban u ovom njegovom životu.
Kada je počeo da piše? Seća se odlično tog trenutka, te prekretnice. Počeo je da piše (ili da živi, svejedno), onog trena kad je prestravljen shvatio da sebe više ne oseća, ne prepoznaje. Ne raduje se, ne želi, ne sanja, ne stremi. Ne živi. Stapanje sa mrtvim sivilom oko njega bilo je više nego izvesno. I tada, kao davljenik za slamku, uhvatio se za svoj poslednji dah, onaj jedini delić sebe koji je prepoznao. On ga je izvukao iz sivog ponora besmisla. On ga je spasio. To je taj TRENUTAK. A odonda drugačije računa vreme.
Njegova stara kucaća mašina je njegov časovnik. Mladić voli da misli da to ona daje njegovim rečenicama i pričama vreme, ona ih usporava ili požuruje, ona kroji njegov drugi život. Kada je prvi put seo ispred njenih tipki ispustio je preko nje svoj poslenji dah, onaj životonosni. I onda je sve krenulo, samo od sebe. Shvatio je tada ko je on, u stvari. Znao je da je sada slobodan i da je njegovo suštinsko ja to što ga čini srećnim, živim, svojim. To je njegovo vreme, vreme u kome živi i koje on stvara. Sve van toga je ponor tuđeg, nametnutog vremena.
A onda je odlučio da svoje vreme pokloni drugima, jer nema većeg poklona.
Prvo Emi. Devojci s posla koja je, bilo je jasno, pod najvećim pritiskom. Ravna kosa uvek vezana u rep. Sivo- teget poslovna odevna kombinacija. Poneki osmeh na licu. Česti pogledi ka velikom zidnom satu u kancelariji… Napisao je priču u kojoj je ona glavni lik. U njoj Ema živi svoj san. Smeje se. I nema časovnik. Baš se potrudio, dao najbolje od sebe i na kraju je bio zadovoljan napisanim. Ustvari, srećan i uzbuđen jer je nešto promenio. Bar u priči… Divan je osećaj kad pomogneš nekome. Ni sam ne zna kako je uspeo da savlada sebe i da ne preda priču odmah lično Emi. Želeo je da vidi njenu reakciju, njene oči dok prate redove, njeno lice dok preživljava ono što ustvari treba da živi. Ne zna ni sam zbog čega, ali odlučio je da sačeka. Priča je nestrpljivo čekala u novoj sjajnoj foliji.
A onda su usledile priče o drugima sa posla. Svaka drugačija, svaka oplemenjena osobenošću glavnog lika, njegovim stremljenjima, ispunjena njegovim životnim strastima, obojena ostvarenim željama i upotpunjena vedrinom, svetlošću i pokretačkom snagom. Nekoliko života živelo je u mladiću. Nekoliko srećnih i ispunjenih života…
Danas je, pred praznično veče, poslednji otišao sa posla. Nikog nije bilo kada je na svaki sto u kancelariji ostavio po jednu kovertu. Ostavio po jedan Život. Poklonio je drugima svoje vreme i po jednog najboljeg sebe. Znao je da sada nema čistog računa, jer je ljubavi mnogo i bio je zadovoljan zbog toga. Pa, SREĆNA NOVA GODINA!
Autorka: Ljiljana Sokolović
Topličanka je duša od žene.
