Хималаји или Изгинусмо у поносу

0
Фото: Unsplash.com

Некад теже од саме приче, је њен почетак. Најтеже је привући читаоца да нешто прочита, ако га првих 5 редова не оставе равнодушним, успео си. Али имај на уму, то је исто као да покушаваш да освојиш Хималаје. Е ова прича је таква, без почетка а са много крајева.

Тај дан је освануо као необично чудан. Помало несвакидашњи. Знао сам да се нешто спрема. Осећао сам у ваздуху нешто велико. Велико попут њених црних очију. Док је ресторан одзвањао хором полупијаних момака и девојака на стихове ‘Краљице тротоара’ ја сам седећи за столом размишљао о томе која је сврха прославе пунолетства сем гомиле утрошених пара и алкохола, телефон је зазвонио и на екрану је била исписана порука “Где си? Хоћеш ли да се видимо?” Иако тај број нисам имао у евиденцији добро сам знао о коме је реч. То је она, ледена краљица.

Одједном преда мном мрак. Свет је поново добио смисао, мрак је изгледао прелепо, чак и хор пијаних тинејџера је на моменат зазвучао као филхармонија. Устао сам хитро узео сако са столице и истрчао напоље. Брзо смо се нашли на добро познатом месту, и некако стидљиво отпочели разговор. Како си? – упитао сам. Добро, а ти? – одговорила је. Баш онако типично за нас, ја вечито смотан са речима, а она бескрупулозно хладна. Разговор је потрајао око 40-ак минута, причали смо о свему, само не о нама. Пробао сам, није да нисам. Али она није посустала. ‘Сећаш се оне вечери када сам те питао да ли бих ти ваљао овако озбиљан на један неозбиљан начин?’ – питао сам, покушавајући да инсинуирам разговор о нашој љубави настрадалој на један трагично – смотан начин. ‘Не. О чему је реч?’ одговорила је. Без грама емоције у гласу, погледу, додиру. Знао сам да не треба настављати, јер не води ни чему овај разговор. “Еј журим, оставио сам другаре да ме чекају, чујемо се неки други пут.”, рекао сам прекинувши њено излагање о колоквијума из другог семестра. “Чујемо се.”, узвратила је смешком и пољупцем образ о образ.

Док сам ишао назад ка ресторану размишљао сам, зашто је то тако. Зашто сам само крај ње смотан да речима, и зашто ево сад до јула тачно три године како је сањам (додуше, сад повремено). Улазим унутра а хор сада већ пијаних тинејџера додаје на неукомпановану мелодију, траљаво склепан текст и кореографију која се заснива на бауље по поду. Седим, пијем пиво и размишљам. Која је сврха овог нашег сусрета, не видим одговор. Таман кад сам се спремио да устанем и прикључим се хору, звони телефон а на екрану пише: “И кад се видимо опет?”

“Мислиш да стварно има потребе за тим?” – одговорих.

“Има нисмо све рекли…” Ове три тачке су стварно значиле то “нисмо све рекли” али не знам тачно у ком фазону. То је могло бити да нисмо све рекли рекли о њеним колоквијумима и мојим представама или да заслужујемо још једну шансу. Не знам, немам храбрости да се усудим да размишљам. Само одговарам “Све је већ одавно речено”. И гасим телефон.

Фото: Unsplash.com

Да, појели су нас поноси. Јебени поноси.

Њени и моји, њени јер је већ једном раскравила ту ледену краљицу а моји јер сам уморан од њених двосмислених питања и одговора. Да, желимо се. Она да ме загрли рукама око груди, а ја да је пољубим у косу, али решили смо да нас поједу поноси. Њени и моји. Некад је тешко завршити причу, јер треба постићи ефектност и оставити читаоца у знатижељи како би те и даље читао. Али то је попут освајања Хималаја. Е ова прича је таква без краја, а са много почетака и нових шанси. Баш као и она, ледена, висока поносна и недодирљива. Баш као и ја смотан и неспреман за толики успон. Јеби га, шта ћеш. Можда нам се једноставно није дало. ( Како неефектан кукавички крај, зар не?)

Ани.

Аутор: Немања Тонић