Пливај, јер си Врх риба!

0

Пре двадесет и три године сам урадила нешто. Неки ће рећи да је било скроз храбро, а неки да је било тотално глупо. Неки ће рећи да је било смешно, а неки да сам сналажљива.

Требало је да одрецитујем стихове родољубиве песме које сам пре тога поновила стотинак пута. Требало је само да изађем на бину, да почнем и завршим песму, да се поклоним, кажем: „Хвала“ и склоним. Деловало је једноставно и стварно сам веровала да то могу. Моја учитељица је исто веровала да могу. И да треба да будем део школске приредбе.

Дошао је и тај дан. Стара фискултурна сала је била испуњена родитељима и учитељицама. Била сам уплашена, руке су се непрестано знојиле и мало ми је зујало у ушима. Ипак, изашла сам на сцену, удахнула дубоко и почела да рецитујем. Негде код треће строфе сам застала. Дрхтала сам и даље нисам могла. Онда сам зажмурила и ставила прст на чело, али и то ми није помогло да се присетим. Онда сам почела да измишљам своју верзију песме, док нисам угледала разрогачене очи своје наставнице. Људи у публици су почели да шапућу. Неки су ми се смејали. Опет сам заћутала. После пар секунди сам одлучила да прекинем читаву агонију и да одглумим падање у несвест.

Наредног дана у школи, једна друга учитељица ми је рекла да је мало фалило да пропадне приредба, да се убудуће држим подаље од микрофона. Да се држим цртања и писања.

Годинама сам живела у убеђењу да сам јако лоша у јавним наступима, пред камерама, рефлекторима, на модерним и оним мање модерним бинама. Годинама сам слушала учитељицу, тај њен глас унутар себе и бежала од микрофона. Сећам се да су ми крајем 2013. године ћушнули микрофон у руке. Нисам имала где, није било простора за бежање и ново падање у несвест.
Напокон сам проговорила. Да се разумемо, није то био неки говор. Дрхтале су ми и руке и глас, али сам проговорила.

Од тад па до данас имала сам фин број сусрета са разним микрофонима. Нисам савршена, али и даље вежбам, задрхтим, уплашим се… Оно што је важно је да и даље говорим и да ти говори и речи служе нечему.

Научила сам да је ћутање пријатно, али да је много пријатније када иступимо, питамо или кажемо нешто.
Научила сам да страх има моћ да нас спречи да урадимо ствари које волимо, које бисмо желели или мислимо да бисмо могли. Страх нас често спречава да будемо оно што јесмо, а то што јесмо може бити револуционарно дело или уметничко дело.

У тренуцима када сам побеђивала своје страхове, осећала сам се као врх риба!

Да вредим више од броја својих ципела, процената на тесту, фоловера на Инстаграму.
Да су и ципеле и проценти и сличне ствари смешне, наспрам осећаја када се бориш, цимаш и на крају победиш страх. Кад победиш себе.

Ова прича нас је инспирисала да нацртамо мајицу „Врх риба“ за све оне девојчице које се боре, цимају и побеђују.

За оне девојчице које знају да никада нису превише и да су увек довољно.

За оне које се не држе само плићака, већ су спремне да истраже дно и пучину океана.

За оне које су спремне да пливају баш такве какве јесу.

Ауторка: Тијана Бановић

Ако вам се допао текст Пливај, јер си Врх риба, погледајте каква све ФРОНЦЛА може бити.