Паметни телефони, да ли нас можете нечему научити? Цео дан гледамо у вас: показујете нам вести, четовање на What’s up -у, позиве из иностранства преко Вибер-а, игрице, време када ће стићи превоз, нотификацију са Фејсбука, лајкове на Инстаграму, температуру, навигацију. Мамите нас да се фоткамо. Да постављамо постове на друштвене мреже. Да се чекирамо у сваком кафићу. Да, да, да… И једно велико не наспрам тога. Дисконектовали смо се од пријатеља. Човек је социјално биће, али изгледа да му телефон постаје најбољи пријатељ. Мој ме је данас изневерио. И хвала му. Сада, уместо да чекам промене на дисплеју, копам по успоменама. Успоменама на време без сајбер света, када смо четовали путем папирића и делили комплименте уместо лајкова. У то неко време сам отишла први пут у Будимпешту.
Први прелазак границе (а да није у оквиру старе Југославије) неке мале цурице из провинције. Њена највећа радост са 16 година био је плави пасош. Њени снови су почели да се остварују. Занесена лепотом Краљице Дунава, мало је закаснила на окупљање групе. Трг хероја је био пун, али непознатих људи. Нигде разредних, друштва из одељења, бар неког познатог лика. Коме да се јави? Или је боље питање како? Препуштена је сама себи. Окреће се и памти. Музеји, булевари, метро станице… Зна куда су кренули. Пар пута „Еxцусе ме“ и лавиринт се отворио. Нашла је групу у пешачкој зони, у Ваци улици. Чекала је критике професора, али добила је само осмех. „Постаћеш водич“, говорили су.
Сада шета улицама мађарске престонице са групом. Показује им у ком ресторану да једу најбољу гулаш, како да купе карту за жуту линију метроа (после лондонске, најстарију на свету), како да стигну до велелепне готичке зграде Парламента и ко је Мала принцеза која седи на огради Београдског шеталишта. Прелази Ланчани мост како би обишла Рибарски бастион, Цркву Светог Матијаса и Краљевску палату. Бусеви одлазе на паркинг и групе се раздваја. Након обиласка неки су продужили на паркинг, а неки се вратили на почетну тачку са Спавалицом. Мобилни телефони постоје, али кредити на сим-картицама не. Како ће се наћи?! Трчала је и довикивала, пела се и спуштала. Стигла је. Снашла се. По ко зна који пут. Телефона је било, али помоћи не.
И коначно, сада шета улицама Будимпеште, борећи се са снежном мећавом. Улази са њим у кафић да се угреју. Укључују wи-фи и налазе своју локацију. Недалеко су од Цркве Светог Стефана. Конобар не разумео најбоље поруџбину на енглеском, па укључују Гоогле Транслате и налазе изговор на мађарском. Јављају се својима преко фацебоок-а, твитују о сметовима у центру града, постављају фотке на Инстаграм. Има и добрих за таблу на Пинтересту. Не разговарају међусобно. Заокупљени су својим паметним телефонима.
Звоно. Буђење. Излогујте се. Искључите светло на дисплеју. Причајте. Не може телефон заменити осмех, загрљај, стисак руку. Конектујте се са људима без посредства савремених средстава комуникације. Будите ви уживо. Свет се мења, али у свим променама једино се можеш ослонити на друге људе. Ниси са једним „Адд“ добио пријатеља, са „Поке“ му рекао да мислиш на њега и са знаком срца на Тимелине-у рекао да га волиш.
Апликације су ту да ти олакшају живот у модерном добу, али друштвене мреже су илузија. Матрикс. Имагинарни свет. Твој свет је твој пријатељ са којим разговараш док пијете кафу, твој партнер са којим размењујеш пољупце, твој колега са којим правиш успешне планове. Мој свет је, уз све ово, мој живот без мобилног телефона док пишем о Будимпешти, док се сећам себе кроз све три посете овом граду и док размишљам о следећој. Пребацујем картицу у стари телефон. Нокиа још никада није издала. За пријатеље. За корак са временом. А за остало… тууут, тууут, добили сте погрешан број!
