Он је никада није ударио

Никад је није ударио тако да се види. Заправо, никад није подигао руку на њу. Али јој је душа била сва у модрицама.

Споља гледано, они су били савршен пар. Складан и на месту. Он увек говорљив, духовит и пун одговора на постављена и непостављена питања. Она – насмејана и тиха, осим кад треба гласнијим смехом испратити његове шале. Временом, видела сам да јој није баш све смешно. Да нешто у том савршеном свету ипак није „на месту” препознала сам у њеном упорном смеху. Били су далеко од склада.

Но, ко сам ја да „од споља” процењујем и мислим? Тако сам и престала да обраћам пажњу на њих двоје на све чешћим пријатељским окупљањима. Док је једанпут нисам случајно срела у продавници. Стајала је удубљена у избор меса, права а некако повијена и згрчена. Цимнула се на мој поздрав и на један кратак тренутак сам је видела. Њу. Каква је без њега. Оно што је од ње направио, а не каква је у ствари. У том погледу видела сам све модрице, све недовољно слане ручкове, недовољно лепо испеглане кошуље, недовољно очишћене ципеле, недовољно добру децу, недовољно оригиналне идеје, недовољно брзо мешање куковима у кревету, недовољно орибано купатило, недовољно издинстано месо.

– Хеј, здраво. Ево, бирам неки добар комад меса. Он баш воли кад га ЈА зачиним и издинстам. – па препознатљив осмех са акцентом на ово ЈА. Као да се на помињање Њега поново навлачи оно лице – за свет и саму себе.

Извукла сам се из канџи њене одглумљене среће и појурила на улицу. Успут, све сам видела. ЈА издинстам, а Он је срећан. Као да је то врхунац њених моћи. Динстање доброг комада меса или његова срећа, свеједно.


Поскидала сам им маске и боље их погледала. Споља гледано, они су били савршен пар, али само на површини. Нису били усклађени у својим лагаријама (годинама нису успели да ускладе своје лажи). Он увек брбљив – да му неко не упадне у реч, нападно је причао свима већ познате вицеве (и први се на њих смејао), увек најпаметнији, о којој год теми да се говори, иако је последњи пут прчитао „Три прасета” у првом основне. Она – увек уста искривљених у осмех (као да је и тај осмех крив за нешто), тиха, јер – шта она зна боље од њега?! – гласна кад се смеје његовим глупостима – јер како би људи знали да је она добра супруга?

У почетку је било све да би Он знао да је она добра супруга, жена, домаћица, мајка. А онда је схватила да он то никад неће знати. Да она то никад неће бити. Да је све њено недовољно. Онда јој је преостало да сви остали то не виде. Њену недовољност или њихов несклад, свеједно. Кад би се случајно видело – опет би она била крива.

Да је у свему њена кривица, а да се Он ТОЛИКО труди, схватила је кад је почео да јој објашњава како и нешто са њеном породицом није у реду. Мајка је оваква, отац је овакав, сестра – без коментара. Цела фамилија јој је чудна, то је на последњој свадби видео. А је л’ видела она какво је његово славно порекло?! Треба да је срећна што је баш њу изабрао! Од свих – а могао је да бира, ееееј! – он је изабрао њу!

У почетку, тад кад је изабрао БАШ њу, ником није било јасно шта ће она с њим. Били су два света која је он приближио комплиментима, ласкањем, ситним поклонима и крупним животним исповедањима. Упецао је на доброту, на „ти си ме спасила” фазон. А на шта жена може најлакше да падне? Да буде спашена или да спаси свог принца на белом коњу. Као и у свакој модерној причи која почиње лагањем и у овој је од принца остао само коњ.

Комплименти су се огулили до подсмеха: „Боље да читаш неки кувар него те твоје романе! Сваког дана једем бљутаве сплачине!” Умео је то да каже без стида док гледа (и једе!) седамнаест постављених ђаконија на столу.

„Мало си ми се опустила, мацо, какво је то сало на боковима? Кад би мало врцнула да нешто по кући урадиш уместо што губиш време на том Интернету!” – Отромбољеног стомака би јој штипао кости и провоцирао.

„Овај твој опет добио тројку из математике! Добро, бре, је л’ радиш ти с овом децом нешто или се само зевзечите док ја крваво радим за вас?!” – А радио је обичан канцеларијски посао и више времена проводио на паузи но на радном месту, док је она журила кући из ноћне смене у болници да издинста месо.

Најјаче осуде је имао за промискуитетне медицинске сестре, чекао је скривен на болничком паркингу и пратио по граду. Иако је никад није „ухватио на делу”, увреде је превентивно сервирао уз јутарњу кафу или после неког њеног (ретког) оргазма.
Никад је није ударио тако да се види. Заправо, никад није подигао руку на њу. Али јој је душа била сва у модрицама.

Када смо се видели последњи пут на једној слави, схватила сам: њих двоје нису један од оних парова који ће завршити на страницама црне хронике, али упорно, из дана у дан, они чине злочин. Он убија њу, она криви уста у осмех. Недовољно храбра да оде. Довољно измалипунисана да верује да разлога за одлазак и нема.

Па он је никада није ни ударио!

Извор: Лола магазин