Недавно сам била код пријатеља, брачног пара са двоје мале деце. У једном тренутку је млађе дете почело да кењка и покушало да се мајци попне у крило. Знате већ како то изгледа, предвече, радна недеља увелико у току, нагомилани стрес и умор. Мајка је нервозно подвикнула: “забога шта ти је, зашто сад плачеш?” На ту њену, многи ће помислити, природну реакцију, пожелела сам да јој објасним да је њено питање бесмислено и да дете од 3 године не зна да објасни разлог свог понашања.
До које мере деца могу бити осетљива, односно да употребим израз у тренду – емотивна, то сам схватила тек када сам ја постала мајка.
Деца врло лако мењају расположење. Моје дете у се једном тренутку смеје, у наредном лије крокодилске сузе. Зашто? Понекад с разлогом, а врло често, како се мени некад чинило – без икаквог озбиљног повода. Доскора сам о овој појави мало знала. Већина мојих пријатеља има одраслу децу; признајем да ме, у време када су та деца била мала, њихова психологија није много занимала.
Суочила сам се дакле са новом ситуацијом:
Зашто моје дете понекад (односно често) плаче без икаквог разлога?
Зато што је уморна. Тако је, умор може бити разлог нагле промене расположења и неразумних захтева (“гладна сам, много сам гладна, хоћу 5 виршли!“);
Зато што се плаши. Код мале деце је страх често нерационалан. Уплашила се јер нема светла у ходнику. Гледала је цртани филм (“мама, ужасна ствар се десила малом понију! “);
Малишани имају сталну потребу да се увере у вашу безрезервну љубав. Желе да буду сигурни да их пажљиво слушате када имају нешто “важно” да вам саопште.
Јер, наша су деца мала, чак и када се нама чини да су велика јер су “баш порасла”. Многи греше када за дете од 5 или 6 година мисле да је велико те да је у стању све да разуме и да се понаша рационално. Наравно, за све нас који њихов развој пратимо од рођења, кад су се испилили и дошли у наше домове на развојном нивоу амебе, немајући никакву свест ни о себи ни о свету који их окружује, свака година која пролази доноси велике промене.
Али, деца ће још дуги низ година остати баш то – деца. Мајушна бића саткана од страхова, радости и најфинијих емоција. Плакаће и радоваће се исто тако неочекивано и нерационално, поготову у очима нас, одраслих. Стога немојте ништа схватати олако, посебно не дечије сузе које код многих често изазивају нервозну реакцију – “шта је с тобом сад?”
Деца никада не плачу без разлога. Ствар је само у томе што су њихови разлози специфични, дечији, само њихови. На нама је да их разумемо, да им пружимо љубав и да им помогнемо да одрасту у самопоуздане и срећне људе.
Aуторка: Владана С. Сачекај мало – дневник супермаме
Допао вам се блог? Упознајте мало боље Супермаму!
Топличанка је душа од жене.
