Етида је музичка композиција за вежбање. Дакле, учиш да свираш клавир, хармонику или виолину – етида бр. 10, етида бр. 22, етида бр. 12 – страна та и та за домаћи. Лекције из лепоте. Ето тако је исто у мојој основној школи постојала једна лекција из лепоте и живота. Само што није била етида, но ЕДИТА.
Едита Ђорђевић је била композиција за вежбање. Дакле, учиш да пишеш, да говориш, да учиш. Уведе те мајка на велика врата још веће беле школе „9. октобар“ (тад је још била бела). Попнеш се уз степенице, прођеш поред теткица, уљудно се јавиш, па скренеш лево. И ту испред њеног кабинета чекаш. Мислиш: сад ће ова школа да те прогута. Шта је то ШКОЛА? Је л’ баш МОРА? Још кажу: идеш на тестирање код психолога. А ти испрепадан силним лекарским прегледима и вакцинама мислиш – ево сад ће да изађе психолог, аждаја са четири главе да те тестира. И шта је то тестирање?
А из врата одједном у ходник изађе ОНА. ЕДИТА.
Да не будем сентиментална, кад већ не могу бити објективна, али једна ствар је сигурна: сви који су познавали Едиту Ђорђевић рећи ће вам, то је била жена из другог времена. Културна, фина, свестрана и савремена.
Знала нас је по имену, успеху и проблему. Шалила се како смо њени чуперци. И кад се мршти и кад се смеје, учила нас је животу. Вежбали смо дисање и живљење са њом у „Играма без граница“. Са том мишљу сам изашла из основне школе. ДА НЕМА ГРАНИЦА. Због ЊЕ.
И сад кажу, умрла је Едита. Прешла је границу.
А ја мислим само на њен осмех. На њено запањено лице док јој на истом том тестирању пред полазак у први разред читам ћирилицу и латиницу. На њену честитку за мој 15. рођендан. На њен рукопис у мом споменару.
Дај ми речи које имају тело
Дај речи грубе и густе као смола
За наше празне руке бола
Једном нас ту, где нас има
Неће бити
Јер смо нити…
И као у Раичковићевој песми, знам да нема краја. Ми смо нити које вежу нерођене са мртвима.
Моја Едита, баш као што си нас учила, нема ни граница. Све је игра. Па чак и овај мрачни, тужни плес. Нема ни речи којима се може рећи твој осмех, твој сјај, једнако блистав као кад сам имала тих једва седам година први пут у твом погледу и целих тридесет прошле зиме у оном аутобусу. Гледала си ме и причала, причала. О сновима, о борби, о деци која тек долазе. А ја сам мислила: Боже, она се нимало није променила, види је!
Тако је то, ваљда, са слободом која хода на две ноге. Ухвати је дечје око и не пушта из видокруга.
Кажу: нема Едите. Помирите се с тим. Ето. Домаћи задатак, страна та и та. Као да је неко блесав и да може поверовати у то да таква особа може да нестане!
Моја Едита Ђорђевић. Музика о култури, лепоти и животу. Лекција о игри без граница.
Пишем и инспиришем.
