Како су се писала љубавна писма некад и да ли их пише неко сад? Звонко Прелић у свом маниру наставља приповедање о романтици из прошлих времена.
Загледали се Данило и девојче лепојче у мене, и не трепћу, а ја даље:
– Eх, дечице моја, кад ти срце затрепери, кад ти око заигра, кад ти душу облије нека милина, кад нешто гледаш а не видиш, кад нешто слушаш а не чујеш, кад нешто мислиш ал’ не знаш шта – е, то те је „ухватила“ љубав…. која траје, траје, траје….
Уме она да те „ошиша“ и младог момчића, а и великог момчића, па и нешто времешнијег, како се коме заломи. И да вам кажем, најлепша је, а и највише се памти, она прва љубав, кад имаш 14-15 година.
Нећу, децо, да вам причам о љубави, мало сам оматорио, али нисам заборавио, него да вам кажем како је то тада било и како смо „љубависали“ писмима.
Нисмо сви били вешти писању, тако да су главни били наши другари који су знали да пишу, међу којима сам и ја спадао. Мало ван теме да вам кажем да сам и ђацима писао писмене радове, али уз обавезно питање за коју оцену, јер не може да се деси да неки тутубан добије петицу, а наставник добро зна његове могућности, и за такву оцену сам прилагођавао састав.
Удаљих се мало, а и другари који су имали леп рукопис су били на цени, тако да је онај ко је писао писмо као наручилац учествовао са најважнијом ставком – са љубављу, његово је било да воли а колико је волео, зависило је од тога какво писмо је написао. Ја по рукопису сам био у задњој категорији и мој је био као „сврачије ноге“ како се једном сликовито изразила наставница српског док се мучила да разабере – шта је ученик хтео да каже.
И писало се на лепом папиру који се посебно куповао у књижарама са такође лепим ковертом са срцима или другим љубавним мотивима, а за девојчице су имала и миришљава писма или су их неким украденим парфемом од мајке накнадно намирисале, а таква писма смо жељно мирисали и кад мириса није било, али за нас га је увек имало.
Речи тешко навиру, све би – а не знаш шта да напишеш кад си заљубљен, само ти је њен лик пред очима, а ти само желиш да је држиш за руку, и не можеш да разумеш како то да она нема појма да је ти волиш, а ти би живот за њу дао.
Та младалачка патња уме да буде жестока, лично сам је искусио, уме да те обузме, уме да траје – та прва љубав заборава нема. Па није џабе и у песмама опевана.
Ја као вичан перу, уживао сам углед као писац таквих писама. Удешавао сам, га по вољи заљубљеног и сви смо то групно читали, навијали и слободно да кажем патили са заљубљеним нам другом. Код тих лепих писама оцењивала се и љубав – лепше писмо већа љубав.
Иако смо се куражили да таквих међу нама нема, лагали смо, сви смо ми прошли кроз тај период одрастања. Сви смо патили због љубавних јада, неко мање, неко више, али баш свако, и ко каже да није да знате да лаже. Мој брат Пера, познати љубитељ љубави, видео је да му један друг пати због неузвраћене љубави па је интервенисао код ње – шта интервенисао припретио да ће да је бије и изгладио ствар – и живели су срећно у браку.
Та писма која су пратила наше одрастање чувана су лепо упакована у нашим стварима и нашим срцима, а њихова судбина зависила је од наше судбине, или су чувана или уништавана, зависно од тога какву смо срећку извукли на вртешки живота – за цео живот.
Неко је извукао главну награду, неко нешто лошију, а има и оних који су дибидус оманули. Али то је живот….. живот са свим врлинама и манама.
Нисам писао о самом писму јер таквих има колико хоћете, него о овоме што су та писма изазвала, а ван сваке љубави је једна љубав, о чему ћу вам, децо, други пут причати.
Данило и ти, лепојко, шта сте зинули, ово што ћу вам причати биће о жени – краљици, царици, јунаку, хероју, мученици, весељаку, о жени диву – погађате, биће то прича о МАЈКАМА.
Аутор: Звонко Прелић
Топличанка је душа од жене.
