Моје дете и Ваше дете уопште нису у истом положају

0
Фото: Сачекај мало

Беше то прелепа субота с почетка јуна, дан сунчан, топао таман колико треба. Сви лепо расположени, а имали су и зашто. Тог дана се одржавала завршна приредба вртића, оно када су сва деца на бини и пред будним очима родитеља и остале родбине, изводе тачку коју су кришом месецима спремала. Поносни родитељи машу, сликају и тапшу. Најслађа створења на свету дефилују пред разнеженим аудиторијумом: девојчице у широким балетским сукњицама са машнама у коси; љути гусари; Снежана и седам патуљака у модерној верзији класичне бајке…

У публици су били сви: васпитачи, родитељи, родбина.

Након представе су раздрагана деца сишла са бине и трчала у загрљај одушевљеним мамама и татама.

Сви они су били ту, осим једног: отац мог детета тог дана је имао преча посла.

Моја ћерка је дотрчала до мене, и питала зашто се тата није вратио са пута да је гледа. Нисам знала шта да јој одговорим, а да звучи позитивно. Нисам могла да јој кажем да је њеном оцу све, па и сопствено дете, било интересантно само кад му је било пред очима. Нисам могла да јој кажем да њен отац највише воли себе, затим… себе, и на крају… себе. А да је моју молбу да буде присутан схватио као малтретирање и покушај ускраћивања задовољства.

Овај уводни део ипак није тема ове приче. Ствари стоје како стоје, наш живот је такав и неће се променити. Не намеравам да ширим негативну енергију нити да исписујем странице тужних прича. Знам да постоје много теже животне ситуације и научила сам да будем задовољна чињеницом да смо здраве и да гурамо наше животе најбоље што умемо.

Пре неколико дана сам ову анегдоту испричала пријатељици; тек ми је њена реакција помогла да схватим колико су људи у класичним породицама, неупућени у прилике и неприлике самохраних мајки и њихове деце.

Објаснила ми је да њен муж, отац њихово двоје деце, такође најрадије себи удовољава кад год је у прилици, радије него да се придружи породици.

То тотално неадекватно поређење оставило ме је без текста. Ево шта сам све пожелела да јој кажем:

Није исто:
уопште није исто када дете има оца који у сваком случају дође својој кући

није исти живот детета које пита „када ће видети тату“ (и добије одговор „када се тата јави, знаш да има пууно посла“) и детета које не мора да пита, јер живи са оцем па ће га неминовно виђати свакодневно

Чињеница је да нема идеалних очева (извињавам се ако таквих ипак има, ја их не познајем па зато…); али је чињеница да дете које оца добија „на парче“ често због тога пати. Док дете које живи са својим оцем (па макар тај и спадао у не-идеалне) свакако неће патити што отац можда није тотално посвећен.

Да ли стварно мислите да су моје и Ваше дете у истом положају?
Сетих се друге пријатељице која се жалила на мужа – увече само врти мобилни телефон а главу подигне тек када га позове на вечеру. Њену тачку гледишта разумем. Њена деца, међутим, с тим понашањем немају проблем и никада неће питати, као што моја ћерка пита: „зашто тата није увече са нама кући да се поиграмо?“.

Још једном желим да нагласим да ова прича није жалопојка. Само сам хтела да подвучем да је апсолутно неумесно поредити живот деце која оца имају стално уз себе, са животом деце која одрастају само са мајком.

Aуторка: Владана С. Сачекај мало – дневник супермаме

Допао вам се блог? Упознајте мало боље Супермаму!