Beše to prelepa subota s početka juna, dan sunčan, topao taman koliko treba. Svi lepo raspoloženi, a imali su i zašto. Tog dana se održavala završna priredba vrtića, ono kada su sva deca na bini i pred budnim očima roditelja i ostale rodbine, izvode tačku koju su krišom mesecima spremala. Ponosni roditelji mašu, slikaju i tapšu. Najslađa stvorenja na svetu defiluju pred razneženim auditorijumom: devojčice u širokim baletskim suknjicama sa mašnama u kosi; ljuti gusari; Snežana i sedam patuljaka u modernoj verziji klasične bajke…
U publici su bili svi: vaspitači, roditelji, rodbina.
Nakon predstave su razdragana deca sišla sa bine i trčala u zagrljaj oduševljenim mamama i tatama.
Svi oni su bili tu, osim jednog: otac mog deteta tog dana je imao preča posla.
Moja ćerka je dotrčala do mene, i pitala zašto se tata nije vratio sa puta da je gleda. Nisam znala šta da joj odgovorim, a da zvuči pozitivno. Nisam mogla da joj kažem da je njenom ocu sve, pa i sopstveno dete, bilo interesantno samo kad mu je bilo pred očima. Nisam mogla da joj kažem da njen otac najviše voli sebe, zatim… sebe, i na kraju… sebe. A da je moju molbu da bude prisutan shvatio kao maltretiranje i pokušaj uskraćivanja zadovoljstva.
Ovaj uvodni deo ipak nije tema ove priče. Stvari stoje kako stoje, naš život je takav i neće se promeniti. Ne nameravam da širim negativnu energiju niti da ispisujem stranice tužnih priča. Znam da postoje mnogo teže životne situacije i naučila sam da budem zadovoljna činjenicom da smo zdrave i da guramo naše živote najbolje što umemo.
Pre nekoliko dana sam ovu anegdotu ispričala prijateljici; tek mi je njena reakcija pomogla da shvatim koliko su ljudi u klasičnim porodicama, neupućeni u prilike i neprilike samohranih majki i njihove dece.
Objasnila mi je da njen muž, otac njihovo dvoje dece, takođe najradije sebi udovoljava kad god je u prilici, radije nego da se pridruži porodici.
To totalno neadekvatno poređenje ostavilo me je bez teksta. Evo šta sam sve poželela da joj kažem:
Nije isto:
uopšte nije isto kada dete ima oca koji u svakom slučaju dođe svojoj kući
nije isti život deteta koje pita „kada će videti tatu“ (i dobije odgovor „kada se tata javi, znaš da ima puuno posla“) i deteta koje ne mora da pita, jer živi sa ocem pa će ga neminovno viđati svakodnevno
Činjenica je da nema idealnih očeva (izvinjavam se ako takvih ipak ima, ja ih ne poznajem pa zato…); ali je činjenica da dete koje oca dobija „na parče“ često zbog toga pati. Dok dete koje živi sa svojim ocem (pa makar taj i spadao u ne-idealne) svakako neće patiti što otac možda nije totalno posvećen.
Da li stvarno mislite da su moje i Vaše dete u istom položaju?
Setih se druge prijateljice koja se žalila na muža – uveče samo vrti mobilni telefon a glavu podigne tek kada ga pozove na večeru. Njenu tačku gledišta razumem. Njena deca, međutim, s tim ponašanjem nemaju problem i nikada neće pitati, kao što moja ćerka pita: „zašto tata nije uveče sa nama kući da se poigramo?“.
Još jednom želim da naglasim da ova priča nije žalopojka. Samo sam htela da podvučem da je apsolutno neumesno porediti život dece koja oca imaju stalno uz sebe, sa životom dece koja odrastaju samo sa majkom.
Autorka: Vladana S. Sačekaj malo – dnevnik supermame
Dopao vam se blog? Upoznajte malo bolje Supermamu!
Topličanka je duša od žene.
