ЈА И УНУК ЂОРЂЕ – ДВА ДРУГАРА

0

Наиђоше неке чудне околности, одох у пензију кад ми време није, неко се радује томе, па и ја бих да је како је требало, него мени се заломи да у 48. години живота будем пензионер.

– Благо теби, их што није мени то – кажу неки, – Баш те брига, терај живот, и тако то.

Па и није баш лоше, али у најбољим годинама, будеш неки шкарт, неки људски терет, да глобим државу и ПИО, али они су то тражили… Шта да се ради!!!

Е, ту ускочи мој унук Ђорђе, мој најстарији унук, мало млађи од сина ми Александра, и другари ме зајебавају кад ме виде са њима – где ћеш са унучићима!!! Стицајем околности, паде ми Ђоле “на терет” и “дрмамо” ми по Губетину.

Ђорђе са прабабом Десом; фото: Звонко Прелић, приватна архива

Сричемо прва слова, Ђоле стење, пише, брише и уздише, више гледа да га ја “не завратошем” – шљапнем за врат, него оно што пише, ја мало нервозан, па хоћу и па га лупим. Интервенише моја мајка – баба Деса и баба Косара, моја стрина, и спашавају га од терора.

И тако … земаљски дани теку…

Учим га ја о јунацима, о хајдуцима, научио “Орање Марка Краљевића” и декламује, мало му чудно како је то Марко подигао рало и волове и побио Турке изелице, ја му објашњавам да је Марко био много јак, а волови ситни.

Причам му како је Марко сисао мајку Јевросиму кад је био мали и зато је постао велики јунак. Мајка Јевросима копа кукуруз и нема кад да дангуби и доји Марка него пребаци сису преко рамена, а Марко иде за њом и сиса. И није му било сумњиво то што је сиса преко рамена, него како то краљица а копа, а ја му кажем да су такве биле жене а не “метиљаве” као сада.

И тако испричао он ту причу учитељици, а она му рекла да то није тачно и да његов деда појма нема, увредио се Ђоле и прича ми а ја њему:

– Ма кокошка једна, нема она појма – и он јој је осветољубиво то рекао – Ко сме његовог деду да вређа, ха-ха-ха!

Имао је мој унук добар апетит, а ако се нешто узјогуни, ја ударим рекламу “то није јела ни пашина мајка”. Ту похвалу сам чуо од мојег комшије Вукоја Агатоновића, који кад хоће да похвали жену Дамњану за спремљен ручак, да ми цео комшилук у Блацу чујемо нагласи:

– Ма спремила Дамњана, то није јела ни пашина мајка – а она као се буни, а видим да јој мило.

И то је богами дуго времена “палило”, ал’ теку године, па ме пита – шта је јела, шта је пила та пашина мајка – постаје му већ сумњиво, иако вероватно није ни знао који је то паша и мајка му.

И тако једног дана пролазимо поред пекаре “Паша” у Прокупљу и ја њему:

– Е то ти је та пашина мајка, овог паше мајка. – а он ме сумњичаво гледа.

 

Ова прича је поздрав за мојег унука Ђорђа који је сада у Чешкој на раду. Жив ми био, унуче.

Аутор: Звонко Прелић