Марина Обрадовић: Топличанка у исламском свету

Фото: Марина Обрадовић, приватна архива

Отишла сам у Либију први пут на Светога Саву 27. јануара 2010. године и тада ми је то изгледало као иронија. Баш је било проблема са полетањем из Сарајева, три пута су одлеђивали крила и можда је то био знак да у ствари не треба ни да идем, али бејах тврдоглава ономад.

Прокупчанка Марина Обрадовић овако почиње своју причу о деценији проведеној у исламском свету. Вођена интуицијом, финансијским и емотвним проблемима за један дан је донела одлуку да се пресели у Либију и тамо лечи људе. Импулсивна, темпераментна и преосетљива, Марина скоро десет година живи на релацији најпре Србија – Либија, а потом и Србија – Саудијска Арабија, где ради као медицинска сестра.

Фото: Марина Обрадовић, приватна архива

Како је бити жена у исламском свету? Живети, радити, дисати у другој култури?

Лако је живети, радити и дисати у другој култури уколико поштујеш исту.

Рецимо, кад су ме питали шта би се десило када бих у цивилу изашла напоље одговорила сам да не знам. Јер заиста не знам. Никада ми није ни пало на памет да изађем било где без абаје. Чини ми се да сам постала конзервативнија, да и у Србији не шетам „гола”. Раније сам знала да обучем мини сукњу или шортс, али сада ми за ту врсту слободе треба пуно времена. Мислим да је непримерено и потајно осуђујем све девојке, нарочито жене и мајке ако се провокативно обуку.

На проповедање Ислама се некако јако брзо навикнеш. Први сусрет са песмом са минарета имам у Либији, јос 2010. Тада сам била јако млада, побегла од момка и себе, пошто смо раскинули 🙂 па сам џамије доживела онако, у први мах језиво, али како је време пролазило једноставно схватиђ да ти песма у ствари може служити као сат. Ако не могу да заспим, па се преврћем по кревету и чујем глас са минарета, онда схватим: Ух, па већ је 4х! Или ако ме песма пробуди (у ретким случајевима се то дешавало са првом молитвом, имам чврст сан J , углавном буде она друга) онда знам да сам отегла до поднева . 🙂

Никада нисам помислила да пресечем било коме пут док се моли, нити сам то ниподаштавала. Они имају своју веру, ја своју, сви имамо право да изаберемо пут којим ћемо ићи.

Фото: Марина Обрадовић, приватна архива

Десило ми се пар пута да су ме јурили верски полицајци са налогом да покријем косу, али није се десило ништа страшно поводом тога. Наиме, први пут кад сам се сусрела са мутавом (верски полицајац) стајала сам испред шопинг центра са другарицом и баш смо хтеле да запалимо цигарете, а молитва је била у току. Да разјасним, имамо молитву пет пута током дана, за време молитве све радње (само у Саудији) и све институције се затварају на по пола сата, односно од тренутка када се огласи молитва са минарета до тренутка када престаје, мада неретко, а нарочито петком (џума, свети дан) умеју да се продуже на по 45-60 минута.

Дакле, молитва у току, ми испред шопинг центра, нигде живе душе, жене унутра седе по подовима са децом чекајуци да се радње отворе, мушкарци у оближњој џамији (тада док је још било верске полиције, мутава је имао за задатак да јури мушкарце који се не моле за време молитве и шаље их у џамије, а разузданим женама (нарочито блудним странкињама) да наређује да се још закопчају  и покрију косу), ниоткуда, појави се он! И каже: „Покриј косу!”, на шта сам му ја одговорила да немам мараму са собом, те ме је он сачекао да је купим кад су се отвориле радње!  Имала сам искуство и да су колима крузили улицом где је било нас пет и преко мегафона причали нешто на арапском што нисмо разумеле, и поред тога рекоше да покријемо косе… После неколико кругова схватили су да нема вајде па су отишли. Али тада, 2015. године си морала да послушаш мутаву и покријеш косу ако налети на тебе којој коса слободно лепрша. 🙂 Већ 2016. године су их укинули.

Фото: Марина Обрадовић, приватна архива

Како изгледа рад у Либији и Саудијској Арабији?

Радити у Саудији. Па, лично мени се највише свиђају Саудијци за рад са њима. Јесу лењи, углавном забушавају, али су нас, Србе, изузетно поштовали, те су са нама сарађивали на неупоредиво бољем нивоу него ли са Филипинцима, Пакистанцима или Индијцима.

Моје искуство што се посла тиче не везује се у целости за њихову културу, јер су ту присутне и друге нације: Малежани, Кинези, Индијци, Пакистанци, друге вере: хиндуизам, будизам, католицизам…

Рад у мултинационалном тиму те учи стрпљењу, флексибилности, разумевању, схватању и прихватању туђих начина деловања и размишљања. Јер нисмо само ми Срби, Богом дани, сви на овој планети то јесу. Ја себе сматрам бољом особом данас него што сам била крајем 2014. године и  срећна сам због тога.

Фото: Марина Обрадовић, приватна архива

Код Саудијаца ми је фасцинантно то колико верују у Бога. И колико њему самом (ако игде постоји) верују. И у стању су да му принесу жртву, без поговора. Рецимо умре дете на интензивној, њихово објашњење је да је Алах дао и Алах узео. Мало несхватљиво за нас, који тугујемо, плачемо, не миримо се са чињеницом да некога више нема,  проклињемо све живо и све живе (ако се установи да је могло да дође до другачијег исхода да смо ангажовали овог доктора или пребацили дете у другу болницу или ишли у иностранство итд..) И ритуали њихови док су пацијенти у болници су ми несхватљиви, негде и смешни. Хоџа је умео да дође код пацијента и да га пљуне од главе до пете… Али ми се свиђа то што су сви за једног и један за све. Ако је неко из породице болестан, они су сви ту. И деца одмах долете из одакле год већ, али углавном из САД-а, да би били са прабаком или прадеком. Хоћу да кажем, небитно је ко је у болници, цела фамилија је ту да пружи љубав и подршку. Сестрама које раде са одраслим људима се дешавало да кад уђу у пацијентову собу понекад нису могле да лоцирају пацијента заправо  То ме је излуђивало кад сам ишла на испомоћ на одељења. У интензивној је ипак мало другачије: мама и тата, понекад старија деца, мада се дешавало да смо најуривали из крваве интензивне децу између 3 и 5 година, која су ту била „у посети” код баке или деке. Све зависи од сестара хоће ли попустити или не.

Фото: Марина Обрадовић, приватна архива

Како су те прихватили као Српкињу и православку, посебно што се културолошки потпуно разликују Србија и Саудијска Арабија? Јеси ли имала неких проблема?

Саудијци из Ријада су начитани људи, образовани, углавном школовани по белом свету, причају енглески. Углавном, ови из Ријада никада не постављају питање зашто су Срби убијали муслимане, али има и оних из провинција или оних екстремних исламиста који ни не крију да би све људе са другачијом вероисповести стрпали у логор и преживели би само они који пређу у Ислам, те ти јако „побожни” људи умеју да поставе шкакљиво, двосмислено питање, на пример: „Јесу ли Србија и Босна исто?”

Тако ми се пар пута десило да сам имала неких не тако безазлених ситуација, па сам решила уколико ме неко пита одакле сам да кажем да сам из Југославије или из Босне. Take it easy, што би се рекло. 🙂

Мада, без обзира на све, тамо бих се и туристички и професионално вратила. То поштовање од ауторитета и надређених на послу никада нисам доживела у Србији, и никада и нећу, јер смо ми Богом дани, небески народ, који само своје Ја уме да цени. Част изузецима, али преовладава овај други проценат, бар из мог искуства. Што нас доводи до неизбежног закључка, да је мени лично било много боље живети и радити у исламској земљи, него под сопственим плавим српским небом у материјалном, физичком, емотивном, па чак и духовном смислу. Ни са које стране нисам угњетавана, осим од колегиница на почетку, које су се први пут сусреле са Србима, па им је било нејасно зашто се не кезимо и зашто углавном изгледамо као да смо љути, са друге стране нама је било нејасно зашто су они толико потчињени и зашто се кезлаче буквално и на прст ако им се обраћа особа од ауторитета, мада смо убрзо схватили да су једноставно такви – Филипинци.

Фото: Марина Обрадовић, приватна архива

Постоји ли разлика између Либије и Саудијске Арабије?

Када пробам да упоредим Саудију и Либију. Не иде. Не могу. Једино им је заједничко то што клањају 5 пута дневно, али у физичком смислу. Саудијци више поштују Бога од Либијаца. Неупоредиво више. А самим тим и себе и све око себе. У Саудијској Арабији  нећете јавно наћи пијаног припадника Ислама, док је у Либији то било најнормалније, иако им вера проповеда, исто као и нама, само много строже, да се не одају пороцима.

Да додам, жене, а нарочито странкиње, изузетно су поштоване у Саудијској Арабији, нарочито од њих самих. И од жена и од мушкараца. Мушкарци понекад, ако им се да повод, могу да буду навалентни, али се мени лично никада није десило – нисам давала повода. Жене са којима сам радила су сјајне, али има и оних теткица које те попреко и са завишћу гледају.

Волим део њихове традиције где седе на поду и једу прстима, била сам део тога и поновила бих. Мислим да тако кажу да смо сви исти на кугли земаљској и не праве разлику због вере, слоја из ког потичеш, посла којим се бавиш.

Фото: Марина Обрадовић, приватна архива

Шта ти је најтеже пало у „емиграцији”?          

Најтеже ми је пало, у глобалу, одвајање од мени битних људи. Или излазак у шетњу. У Саудији углавном људи не шетају тротоарима, јер они томе не служе, а неки мисле да није сигурно, што није истина. Или чаша оригинал вина уз ручак. Може то и тамо да се нађе, али је, сложићемо се, неумесно дати 250 евра за флашу оригинал пића.

Што се људи тиче, данас ми недостаје само породица и сестрић, њега бих у џеп спаковала како бих могла да будем сведок сваког трена његовог одрастања. J

Јер остатак мојих људи углавном није ту, углавном су побегли главом без обзира од ове полусвести и немаштине у небеској нам, осакаћеној Србији.

Шта за тебе значи бити Топличанка?

На то питање ми је тешко да одговорим. Живот у Топлици ме баш и није мазио, тако да за мене бити Топличанка значи бити оно дете тада. Недостају ми мама, тата, сестра и недељни ручак.