Зашто још увек носим своје дете

0
Фото: Сачекај мало

Још пре него што ми се ћерка родила, почела сам да размишљам шта треба а шта никако не треба радити.
Овде мислим на ношење детета.
Има мајки које своје бебе носају нон стоп: младунче им је по цео дан у наручју као беба коала, на боку, у носиљци на леђима, на глави… Било да су то саме одлучиле, или им је речено да тако треба, у неком тренутку, веома брзо, схвате да их тај најдражи терет омета у много чему. Потомци нам се врло брзо навикну на руке, и онда нема назад, барем док не проходају.
Пошто сам ја врло детаљно унапред проучила све аспекте мог будућег живота (самохране) мајке детета, одлучила сам да дете не носам.

И замислите у томе сам успела.
Или сам била те среће да она није била превише захтевна, ко ће га знати.
Елем, моја ћерка време је углавном проводила у кревецу, а спољни свет је открила када је из истог успела да изађе. Добро, ово можда звучи претерано, али заиста је нисам носала, па сам тај аспект њеног подизања успела себи да олакшам.

Једног лепог дана моје дете је пропузало… затим је проходала, тетурала се и хватала за намештај у пролазу. Кораци су постепено постали сигурнији.

Немојте мислити да је никада нисам носила
Далеко од тога: дуго времена сам је носила уз степенице (трећи спрат без лифта, право уживање!).
Носила сам је када би заспала, или једноставно када би кењкала због умора.
Наравно да сам је носила; нема већег задовољства од осећаја малих руку које вас грле, или дечијих ногица које се обавију око вас.
Образ уз образ, уз изјаву „мама, дивно миришеш, ти си најбоља мама на свету“.

Али, дете је расло… отежало…
Мајке су по дефиницији снажне, а саме мајке још снажније – јер другог избора немају.
Ипак, ношење постаје проблем кад вам јешно дете достигне 22 килограма.

И тако сам полако почела да посустајем…

Све док једне вечери нисмо стигле кући, она уморна а ја исфрустрирана од свакодневних брига и проблема. Извалила се на мој кревет („наш кревет“ – јер и даље спава самном) и тражила да јој пустим цртаће.
Кад сам је позвала на купање, прикукала је – „уморна сам, носи ме…“.

Прво сам хтела да је одбијем.

Помислила сам, само ми још фали да се укочим, ко ће онда да гледа њу и да ради уместо мене?

А онда сам угледала молећиво лице моје бебе, и пружила руке.

Подигла сам моје велико тешко дете и пренела је до купатила. Штета што никога није било да нас слика, беше то сигурно незабораван призор.

Носила сам је знајући да ускоро тога више неће бити.
Наступиће тренутак када она више неће желети да буде мамина беба. Преселиће се у своју собу и затвараће врата кад јој дођу другарице.

Ускоро ћу се са сетом присећати тих дивних тренутака, ручица око врата, успаваног детета које ће заувек бити само моја беба. Једног дана, ускоро можда, моје дете ће захтевати своју независност и смејаће се мојој потреби да је носим.

До тада, жељно ћу грабити сваку прилику, сваки повод; упијаћу сваки драгоцени тренутак тог блаженства, то зрно среће. Уживаћу из све снаге у њеном детињству, у глатком образу уз мој и пискутавом гласићу док ми шапуће изразе најискреније љубави.

Aуторка: Владана С. Сачекај мало – дневник супермаме

Допао вам се блог? Упознајте мало боље Супермаму!