Телефон ради, а мозак не ради.
Некад је било срамота кад ти насред улице зазвони мобилни. Није то само по себи било нешто срамно, више непријатно, у смислу: „Гле овог сељака, звони му мобилни!“ Било је ту више простора да се обрукаш. Од јачине тона, до мелодије и начина на који ћеш се јавити. Углавном, све што је гласније – већа је била срамота.
Идеш тако улицом и одједном запиштиш и не престајеш да пиштиш. А народ около се окреће и гледа у тебе. Непријатно без краја. Па кад мораш да се јавиш, а ти се макнеш у страну као да се, Боже ме сачувај, искључујеш из саобраћаја. Ред се некако још неки знао.
Данас је мало друкчије, јер телефони одавно нису САМО телефони. Телефон је данас мултипрактик: и фото-апарат, и календар, и пошта, и посао, и жена, и љубавница. Све ти ту стане! Фејсбук, Инстаграм, Тwиттер, и што ти треба и што ти не треба. Модерне генерације писаца одбациле су оловке, па куцкају поезију. Типкају стихове. О блогерима и да не говорим. Инсталираш Wордпресс и удри!
И зашто би онда испуштао телефон из руке?
Можда зато што је непристојно ходати улицом и куцати поруке. Можда зато што је крајње неумесно седети поред најбоље другарице, сестре, мајке и „разговарати“ са телефоном у рукама и лајком на Фејсбуку.
Шетате тако улицом и у кафићу видите, седе људи. Сви замишљени и загледани у своје књиге. Њих петоро за једним столом, овај чита стрип, она „Ану Карењину“, ова „Дневник Бриџит Џоунс“. С времена на време подигну поглед, климну једни другима главом и нешто промрмљају, па опет загњуре носеве у књиге. Шта? Никад нисте видели?
Али видели сте исто то – само уместо књига телефоне, зар не?
Или одете код другарице, па се сите испричате. Свака на свом крају кревета и Фејсбука.
Недавно ми се пожалила мајка другарице, каже: „Ви све то тако данас успут радите, па успут и разговарате.“ Позвали је син и снаха у госте. Скували кафу, исекли по парче торте, сипали сок и све ставили пред њу и мужа. Сели на кревет и савили вратове свако над својим телефоном.
„Муж и ја се гледамо преко оне торте и кафе и чекамо. Ко ће да проговори? Је л’ се данас тако разговара? После пет минута ћутања и понеке успут прозборене речи, пристојно устанемо и одемо кући. А они остану као нојеви погнути на каучу.“
Тресемо се кад нам је батерија на 20%, бирамо летовалишта и хотеле који имају бесплатан Wи-фи, као читамо е-књиге, часописе, вести. Сви смо зависници и то не признајемо.
– Али мени је све ту. Ја то због посла. Само још ово на Фејсу да видим! Еј, је л’ си видела шта је поделила Маја на Инстаграму?
И тако сами себе варамо. Да се заштитимо од својих празнина, побегнемо у површност. Па се тако разговори замене ћаскањима, посете у позиве у посете, блискост у срца на Фејсбуку, ручак у фотку на Инстаграму, вицкаста шала у Твит, разговор за посао у CV-ју мејлу, дружење у парку или кафићу у „која вам је шифра за Wи-фи?“, гледање филма у Фб статус, удварање у лајк, озбиљно освајање жене у „Најлепша на свету“ коментар испод профилне слике. Да се не бисмо препали од тишине међу нама и свих покиданих веза, вешто смо исплели друштвену мрежу. И сад глумимо живот.
И лако је да лакше не може бити – само укључиш телефон.
Од „ало ође мобилни“ стигли смо до човека који у паметном телефону има све: пријатеља, лекара, козметичара, кувара, библиотеку, музеј, енциклопедију, банкара. Паметном човеку доста?
Досадно ти је у превозу до куће – укључиш телефон.
Досадно ти је на wц-шољи – укључиш телефон.
Док печеш палачинке у кухињи – укључиш телефон.
Да се лакше успаваш – укључиш телефон.
Да неко јело буде укусније – тражиш рецепт, укључиш телефон.
Зашто беба не једе/каки/спава? – тражиш решење, укључиш телефон.
Кад сте последњи пут покушали да се неког датума сетите уместо да на прву прогуглате?
Телефон ради, а мозак не ради.
Питам се: шта ћемо кад нестане струја?
Ало? Ало? Ало, ође мобилни!
Извор: Лола магазин
Пишем и инспиришем.
