Прокупчанка Милица Радовић има необичан посао: шије ношњу из златног доба средњовековне Србије. Она оживљава двор Немањића на платну које украшава најфинијим украсима, и то чини са толиком љубављу да је сопствену свадбу направила по узору на свадбе из 14. века.
Све што се направи у „Еснафу“, радионици средњовековне ношње, Милица ради ручно. Радионицу и удружење покренула је са супругом Николом, који се бави стреличарством, пре неких годину дана у Београду.
– Све је почело тако што сам шетајући Београдом после доласка са Малте, решила да вишак времена утрошим у Етнографском музеју Србије. Желела сам да нађем инспирацију за своју нову хаљину коју би носила на једном од предатојећих такмичења у традиционалном стреличарству које организују нека удружења за очување средњевековне баштине. И док сам шетала музејом, схватила сам да тамо практично нема ничега везаног за средњи век у изложбеном делу. Нисам боље прошла ни у разговору са особљем. Оригинала, кажу нема а реплике немају како да раде… Све у свему, ако питате Етнографски музеј, Срби и Србија потичу са почетка 19. века. Била сам јако потрешена, а кад сам потрешена ја се са тиме и суочим. Набавила сам сву потребну документацију, неке од књига код нас су издате педесетих година прошлог века и од тад се слабо шта радило на пољу које мене занима. Никола је позвао своје контакте из иностранства, пријатеље чији је хоби средњи век такође, консултовали смо интернет и наравно запутили се у истраживање фресака. И та потрага се претворила у пут који и сад траје. – почиње своју причу Милица.
У радионици „Еснаф“ све се ради ручно.
Тражећи материјале који су у складу са епохом, Милица и Никола се увек опредељују за лан, свилу и вуну. У изради ношње користе се канонима који су важили за Европу, па и Србију у том периоду.
– Еснаф је замишљен као збир заната и вештина а окосница свега је покушај реконструкције аутентичног средњевековног живота ових простора. Србија је тада била центар свих могућих дешавања. Овдашњи народ је живео у судару Истока и Запада и пратио све тадашње токове у уметности, култури али и одевању. Пут свиле је преко наших територија спајао Европу и Азији. Најбољи светски материјали, морски бисери, Венецијанско стакло, златан накит, чак и чувени полу драги камен лапис лазули чији је килограм у 14. веку вредео колико и килограм злата (то је један од главних састојака византијско плаве боје коју виђате у манастирима на живопису. Да, толико смо били богати), све ово је било доступно на тржницама у Србији и куповао од стране српског вишег друштвеног слоја средњег века. Када само помислите да су неки од тада највећих светских налазишта злата, сребра и бакра лежали баш у поседима наших великаша добијате јасну слику о златном средњем веку Србије. У овој чињеници лежи и идеја нашег удружења: оживети златно доба средњевековне Србије. – каже Милица.
Љубав према средњем веку Милица је развила још у основној школи, уз професора историје Зорана Павловића. Шивење и везење научила је од баке.
Своју жељу да што више младих људи заинтересују за средњи век Милица и Никола су успели да спроведу у дело управо у сарадњи са професором Павловићем. Они су организовали радионице израде средњевековне ношње у Основној школи „Ратко Павловић Ћићко“.
– Једна од највећих жеља нам је да „Еснаф“ заживи у Прокупљу. Полазећи од чињенице да је пример најбољи учитељ, Никола и ја смо своју свадбу осмислили у духу 14. века и свој његовој раскоши. Прва свадбена одела шила сам баш нама. Златна свила, охридски бисери и полудраго камење красили су ручно шивену венчани хаљину, али и Николино одело. – прича нам Милица.
Милица и Никола су заљубљени у средњи век а окренути будућности. Тако планирају да се у години која следи посвете изради аутетичних ношњи српских средњевековних владара приказаних на фрескама њихових задужбина.
Део сна је и оснивање удружења у Прокупљу, у коме би радили на очувању средњевековних заната и вештина.
Пишем и инспиришем.