Prokupčanka Milica Radović ima neobičan posao: šije nošnju iz zlatnog doba srednjovekovne Srbije. Ona oživljava dvor Nemanjića na platnu koje ukrašava najfinijim ukrasima, i to čini sa tolikom ljubavlju da je sopstvenu svadbu napravila po uzoru na svadbe iz 14. veka.
Sve što se napravi u „Esnafu“, radionici srednjovekovne nošnje, Milica radi ručno. Radionicu i udruženje pokrenula je sa suprugom Nikolom, koji se bavi streličarstvom, pre nekih godinu dana u Beogradu.
– Sve je počelo tako što sam šetajući Beogradom posle dolaska sa Malte, rešila da višak vremena utrošim u Etnografskom muzeju Srbije. Želela sam da nađem inspiraciju za svoju novu haljinu koju bi nosila na jednom od predatojećih takmičenja u tradicionalnom streličarstvu koje organizuju neka udruženja za očuvanje srednjevekovne baštine. I dok sam šetala muzejom, shvatila sam da tamo praktično nema ničega vezanog za srednji vek u izložbenom delu. Nisam bolje prošla ni u razgovoru sa osobljem. Originala, kažu nema a replike nemaju kako da rade… Sve u svemu, ako pitate Etnografski muzej, Srbi i Srbija potiču sa početka 19. veka. Bila sam jako potrešena, a kad sam potrešena ja se sa time i suočim. Nabavila sam svu potrebnu dokumentaciju, neke od knjiga kod nas su izdate pedesetih godina prošlog veka i od tad se slabo šta radilo na polju koje mene zanima. Nikola je pozvao svoje kontakte iz inostranstva, prijatelje čiji je hobi srednji vek takođe, konsultovali smo internet i naravno zaputili se u istraživanje fresaka. I ta potraga se pretvorila u put koji i sad traje. – počinje svoju priču Milica.
U radionici „Esnaf“ sve se radi ručno.
Tražeći materijale koji su u skladu sa epohom, Milica i Nikola se uvek opredeljuju za lan, svilu i vunu. U izradi nošnje koriste se kanonima koji su važili za Evropu, pa i Srbiju u tom periodu.
– Esnaf je zamišljen kao zbir zanata i veština a okosnica svega je pokušaj rekonstrukcije autentičnog srednjevekovnog života ovih prostora. Srbija je tada bila centar svih mogućih dešavanja. Ovdašnji narod je živeo u sudaru Istoka i Zapada i pratio sve tadašnje tokove u umetnosti, kulturi ali i odevanju. Put svile je preko naših teritorija spajao Evropu i Aziji. Najbolji svetski materijali, morski biseri, Venecijansko staklo, zlatan nakit, čak i čuveni polu dragi kamen lapis lazuli čiji je kilogram u 14. veku vredeo koliko i kilogram zlata (to je jedan od glavnih sastojaka vizantijsko plave boje koju viđate u manastirima na živopisu. Da, toliko smo bili bogati), sve ovo je bilo dostupno na tržnicama u Srbiji i kupovao od strane srpskog višeg društvenog sloja srednjeg veka. Kada samo pomislite da su neki od tada najvećih svetskih nalazišta zlata, srebra i bakra ležali baš u posedima naših velikaša dobijate jasnu sliku o zlatnom srednjem veku Srbije. U ovoj činjenici leži i ideja našeg udruženja: oživeti zlatno doba srednjevekovne Srbije. – kaže Milica.
Ljubav prema srednjem veku Milica je razvila još u osnovnoj školi, uz profesora istorije Zorana Pavlovića. Šivenje i vezenje naučila je od bake.
Svoju želju da što više mladih ljudi zainteresuju za srednji vek Milica i Nikola su uspeli da sprovedu u delo upravo u saradnji sa profesorom Pavlovićem. Oni su organizovali radionice izrade srednjevekovne nošnje u Osnovnoj školi „Ratko Pavlović Ćićko“.
– Jedna od najvećih želja nam je da „Esnaf“ zaživi u Prokuplju. Polazeći od činjenice da je primer najbolji učitelj, Nikola i ja smo svoju svadbu osmislili u duhu 14. veka i svoj njegovoj raskoši. Prva svadbena odela šila sam baš nama. Zlatna svila, ohridski biseri i poludrago kamenje krasili su ručno šivenu venčani haljinu, ali i Nikolino odelo. – priča nam Milica.
Milica i Nikola su zaljubljeni u srednji vek a okrenuti budućnosti. Tako planiraju da se u godini koja sledi posvete izradi autetičnih nošnji srpskih srednjevekovnih vladara prikazanih na freskama njihovih zadužbina.
Deo sna je i osnivanje udruženja u Prokuplju, u kome bi radili na očuvanju srednjevekovnih zanata i veština.
Pišem i inspirišem.
