Мирјана Бојанић Ћирковић је доктор филолошких наука, Блачанка која ради на Филозофском факултету у Нишу, жена која сазнаје свет из књижевности, мама и Топличанка која је најпре Човек.
Недавно је добила два признања у свом родном крају: плакету „Драинац“, коју додељује Општина Блаце и Светосавску похвалницу, коју додељује Топлички управни округ. Како каже, то се чува на левој страни – крај срца.
Откривамо вам још једну изузетну жену Топлице.
Шта за Вас представљају ова признања? Колико награде мотивишу, а колико обавезују?
Све што долази из родног краја, било да је то признање или обично „Здраво:“, „Како си?“ уз застајање и искрено чекање искреног поздрава и одговора, топло је и животно. Ове награде ме мотивишу да се још више окренем књижевности нашег краја која је итекако жива и потврђено квалитетна када су сви узрасти стваралаца у питању. Наравно, оне и обавезују, али тога се не бојим јер за бављење научним радом имам пре свега унутрашњу мотивацију, и уз све то, оно је резултат огромне љубави коју осећам према овој уметности. Како сам одрастала без компјутера и интернета, књижевност ми је била и извор (са)знања и најбољи пријатељ.
Јесте ли маштали о раду на факултету или са млађом децом? И зашто просвета?
Од малих ногу имала сам став у вези са свим и свачим, почев од играчке, песмице, нечијег поступка… Породица ми је утемељила (како се касније потврдило) систем правих животних вредности, а у контексту мог карактера то се манифестовало потребом за реаговањем на сваки вид неправде. И дан данас не дозвољавам да „дрине остану криве“. Рад са ученицима/студентима инхерентан је мојој природи. Улазак у наставу један је од најнепосреднијих видова друштвеног ангажовања. Баш ту се поставља здрав темељ и духа, и тела. И рад са млађим узрастом, и рад са студентима има своје дражи. Оба подједнако инспиришу. Радујем се што имам прилику да радим са студентима на предметима који су одувек били предмет мог интересовања – Теорија књижевности, Методологија науке о књижевности, Теорије читања и интерпретације… А нарочито сам поносна што сам део високошколске установе дуге традиције, где се Србистика изучава више од тридесет година.
Да ли је данас у ово доба када је све обесмишљено, па и образовање (или можда образовање пре свега) сврховито подучавати младе људе лепоти и уметности?
Као аутору Читанке за пети разред, један детаљ из наставног плана и програма нарочито ми је „запао за око“. Међу функционалним појмовима које ученик петог разреда треба да усвоји јесте емпатија, а читање и адекватно тумачење текста истичу се као сврсисходни начини за подстицање емпатије код деце. Овај моменат ме је двоструко освестио: прво, ово је једно имплицитно признање деградације друштва и изостанка етике, односно емпатије, а потом ово је још једно („званично“ и парадоксално) признање невероватне моћи фикције. Где је ту образовање, односно, наставник? У самом темељу, уз породицу. Дакле, одговор на твоје питање је потврдан; од самог њеног настанка, уметности (или, уже, књижевности) су признате три важне функције: сазнајна, етичка и естетска, а како све почиње од појединца, свако од нас треба са пуном свешћу да се укључи у ову мисију. Реч мисија је нимало случајно изабрана; данас више него икада треба младе треба усмеравати/преусмеравати ка истинским вредностима живота.
Како сте се определили за научно-истраживачки рад у књижевности? Да ли пишете поезију или прозу?
За научноистраживачки рад определила сам се већ првог часа на свом првом радном месту. Обрађујући лекцију о палатализацији са тадашњим шестацима схватила сам да ти деца итекако могу дати крила, али да школски план и програм садрже само зрно онога што ме професионално занима. Тако сам наставила да маневришем са ученицима на пољу језика и књижевности у учионици, а на докторским студијама филологије – на пољу савремених теорија читања и стваралаштва Милорада Павића.
Имала сам периоде када пишем; чувам читаве две збирке песама из школског узраста и два дневника (који су, додуше, облепљени браон селотејпом J). Лепа, китњаста, барокна реченица често ми се усели и у научни рад; оставим је, иако знам да то није њој плодно тло. Пре неколико година у мени се родила једна прича. У међувремену је нарасла. Надам се да ће се једног дана разлити по папиру.
Како балансирате између науке и породице?
Обожавам ово питање; у нашем крају, уз то питање, често додају и „скидам капу“. Драго ми је што сам пример, како кажеш, доброг баланса између науке и породице. Не бих успевала да се посветим ни једном, ни другом, без подршке друге стране. Али, пре свега, треба избалансирати са самим собом, поставити приоритете и бити им доследан и на свакодневном плану, и дугорочно. Све се ово спонтано формира, а учврсти најкасније оног тренутка када први пут узмеш своје дете у руке. Дуго сам трагала за методама доброг баланса, и у тим фазама увек је нешто трпело: сан, пријатељи, супруг, дете. Туђи избори, ма колико били делотворни другима, не морају бити и теби. Баш ти туђи избори, туђе методе водиле су ме „ab ovo“. Мој метод за добар баланс је: ради ствари које те чине срећним/срећном. И тако је спонтано отпало све неважно.
Морам да поменем да постоји и друга страна овог доброг баланса. Она је у очима – неверицама које би пре да се жале и туже, него да потраже свој добар метод. Не бих даље начињала ову тему, нека разлог буде – јер је клише (као и свака тема која се односи на неизбежне бинарне опозиције), а наше Топличанке сигурно не воле клишее. Стварни разлог је што сам такве природе да када се ради о овој теми не могу да повучнем ручну.
Имате ли времена за неки хоби?
Имам ту невероватну и, нажалост, ретку срећу да ми је хоби – посао (односно посао – хоби). Књижевном критиком, теоријом књижевности и другим видовима проучавања и подучавања свакако бих се бавила, макар од куће и макар код куће. Постоји и један породични хоби који сам наследила, а то је спортски риболов. Ето, одавно нисам забацила! Надам се да ћемо ускоро „збрисати“ на Ћелије, или бар скокнути до језерцета где је, како кажу, Царица Милица бацила ковчег блага.
Шта тренутно читате, а коју књигу увек препоручујете?
Тренутно читам један рукопис и уживам у лепоти тих стихова и у поверењу које ми је аутор указао као рецензенту. Паралелно читам изузетне текстове младих писаца који се редовно јављају на конкурсе које месечно расписује сајт https://www.mojedete.info/ који уређује један креативац, а мој пријатељ. И радујем се што су млади нараштаји богати талентом.
Увек препоручујем циклус, односно збирку О делима љубави или Византија Ивана В. Лалића, и увек је читам од песме Византија VIII или Хиландар, па уназад. Ове песме и буде човека да у себи спозна дела љубави, и подстичу га да дела љубав.
И на крају, шта за Вас значи бити Топличанка?
Бити Топличанка за мене значи најпре бити Човек. Поштен, искрен, честит; весељак; духовит; поносан; тврдоглав; непосредан, каткад неспретан, увек природан. Човек саткан од емоција. Онај који плаче кад је тужан и „пукне од смеха“ не обазирући се да ли други ту шалу легитимишу као смешну. Човек који не руши птичја гнезда. Човек – осмех и човек – песма.
Топличанка ушива успомене. Ово је моја:
Мирис бебе.
Смех петогодишњакиње.
Стисак руке.
Пун и „гласан“ амфитеатар.
Дамари.
Пишем и инспиришем.
