Draga deco,
Za početak, treba da znate kad i gde vam ovo pišem. Živimo na početku 21. veka, u Srbiji, na Internetu. Jednog dana možda bude drugačije, al’ sad to i nije bog zna kako ohrabrujuće. Internet je velika enciklopedija ljudskih iskustava, bezgranično nepouzdana u širenju svojih mudrosti i mitova. A sve velike mitologije kreću od – MAJKE.
Kult majke razvijen je u svim civilizacijama našeg nevelikog sveta, ali je sa pojavom Interneta dobio potpuno novu dimenziju. Kako to veliki Ljubivoje Ršumović reče: „Majka je majka. Najlepša bajka.“ A bajku može da tumači kako ko hoće, zar ne?
O mamama danas svi pišu. Psiholozi, pedijatri, lekari, novinari, pravnici, a najviše mame. Mame pišu o sebi i o drugim mamama. Nekad da se pohvale, nekad da se požale, nekad da ohrabre druge mame, a bogami, često i da ih kritikuju. Rekoh vam, majku može da tumači ko kako hoće. Pa tako, neretko tamo gde se nadamo nekom podstreku i snazi, mi naiđemo na zid. Tamo gde tražimo odgovore, naiđemo na nova pitanja. Kad si mama, lako je da se zavežeš u čvor. Al’ opet, niko se brže iz čvorova ne ispetljava.
Internet mitologija o mamama zasniva se na jednoj velikoj ideji. Kaže se: Srećna mama, srećno dete.
Al’ pogađate, ne tumačimo svi isto sreću.
Draga deco, pišem vam ovo samo da bih vam rekla šta je za mene sreća.
I ovog jutra sam se probudila pre vas da popijem kafu i pripremim sve za početak vašeg dana. Početak mog dana je ostao negde u prethodnoj noći dok sam vas uspavljivala na smenu.
Noćas smo svi bili deca. Igrali smo se kampovanja u spavaćoj sobi. Nismo imali logorsku vatru, ali u jednom trenutku vaša majka je mogla i vatru da bljuje. Sećate se, to je bilo onda kad ste oboje odlučili da ja treba da budem noćni stražar i da se moja smena ne završava u 4h ujutro. Zanimljiva neka igra.
Znam da sam ja ta koja je odrasla i da meni i treba da pripada titula vođe navijača, al’ ponekad umem samo da navijam za vaš san. Nisam oprala kosu tri dana i to na mojoj glavi izgleda kao da se ceo mesec nije srela sa vodom i šamponom. Jedno od vas dvoje fen uspavljuje, a drugo plaši, tako da je sušenje moje kose ujedno i dobitna kombinacija za vašu ciku i vrisku.
Pišem vam ovo, jer hoću da vam kažem da znam koliko ste mali, a valjda i da neku buduću sebe podsetim na to da ste i kao bebe imali stav. Sinoć je bilo: „Neću da spavam i gotovo.“ Pišem, jer hoću da podsetim sebe da i ovaj umor ima svoju svrhu i kraj, a da je ljubav beskrajna.
Kad si mama, lako se zavežeš u čvor, ali sa vas dvoje odvezivanje je prirodno poput disanja. Moj doručak su svakog dana kriške vašeg osmeha. Mirišete na mekanu sreću i tu negde, u naborima vašeg mirisa, čuči moja snaga. Svima pričam kako ste vi moji lični goniči robova, a u stvari, gonite me u lepšu, bolju i topliju mene. Čak i kad me postavite za stražara u kampu. Mame to i treba da budu – čuvari sna svoje dece.
Jednog dana kad vam ne budem ovako i ovoliko potrebna, setiću se kako sam se svakog jutra budila kao hobotnica. Moje ruke sad stižu svuda, a najbrže tamo gde se kotrljaju vaše suze. Najglasnije plačete kada se probudite u isto vreme. Od vašeg plača mi rastu nove ruke. I tako svakog dana dobijem novi par. (Nije ni čudo što se vezujem u čvor.)
Odvežem se kad me opkoračite zagrljajima. Vaši prsti preslikavaju na moju kožu različite svetove. Pogledima utiskujete radost u moju dušu. Zbog vas sam i vajar, i pesnik, i sve (ne)romantično u svemiru. Zbog vas sam i bajka, i pesma, i stih.
I za kraj da vam kažem: biću vaš stražar i kad mi se spava.
Jer „majka, to je dan kad padne veče“.
Pišem i inspirišem.
