Не знам како да причу која следи упакујем да звучи симпатично и забавно. А није ни симпатична, ни забавна, већ приказује реалност многе деце растављених родитеља. Стога ћу је једноставно испричати онако како јесте.
***
Постоје разне ситуације у којима дете живи само са једним родитељем. Рецимо да дете живи са мајком, отац има право виђања детета, и рецимо да он то право користи.
Ваљда га користи.
Постоје очеви који се радују својој деци, и други који су вероватно срећни што ту децу имају, али у терминима за виђање врло често то задовољство пребаце на баке и деке.
Моје дете никада није живело са оба родитеља; одувек смо биле она, и ја
Отац је воли, на свој начин.
Моје дете воли оба родитеља: кад би је неко питао, кога волиш највише, одговорила би: “највише волим и маму, и тату“. То је лепо, то је дивно. Усуђујем се да се надам да одраста здрава и права, растерећена од било каквог стреса или страха.
Знам да нека деца не воле да одлазе код оца и да то доживљавају као “смарање”.
Моје дете обожава да иде код оца. Зато што га воли, зато што је код њега забавно. Зато што он живи у прелепој кући са баштом. Зато што код њега среће његову другу децу и са њима се лепо дружи.
И то је све супер
Мајка само може да пожели да јој дете одраста без мржње и суза. Јер дечије срце је чисто и невино, а тако мало је потребно да се безбрижно детињство претвори у трауматично одрастање.
То је све било дивно, до тренутка када мене та њена љубав према оцу, и та њена детиња жеља да шала и забава потрају што дуже, није погодила у срце.
Неколико пута недељно моја ћерка после вртића одлази код оца. Растанак од њега понекад буде повод за праву драму и натезање; како остати што дуже, како да забава потраје заувек.
Мајке које саме подижу децу, често имају незахвалну улога баба роге, оне која дете уводи у обавезе и реалан живот. Отац, насупрот томе, “задужен” је за забаву, јер ред и обавезе могу да сачекају – маму.
И тако сам ја једног од тих дана дошла по своје дете и – прекинула забаву.
Ја сам баба рога
Представљам се као Супермама, а заправо сам се тада понела као уморна и исфрустрирана мајка која више није имала ни трунке стрпљења нити разумевања.
Желела сам да узмем своје дете и да кренем кући.
Желела сам да јој дам вечеру и да је ставим у кревет.
Желела сам да се одморим и опустим.
Дочекао ме је њен плач и одбијање: “нећу кући, хоћу још да останем код тате!”
Распала сам се. Рекла сам јој да може да живи код оца заувек, а ја ћу је повремено посећивати. Окренула сам јој леђа и пошла.
Шта је даље било? Наравно да је нисам оставила оцу. Не бих могла то да поднесем. Нити је она стварно то желела. Само је била уморна и гладна.
Узела сам је за руку, мало даље смо селе на неке степенице. Грлиле смо се и плакале. Ја, од умора, стреса, и срамоте што сам уопште себи дозволила да према њој будем груба.
Она, јер мала деца то раде, кроз сузе се ослобађају утисака нагомиланих током дана.
Тог дана сам се осећала као најгора мајка на свету
Изгубила сам контролу над собом и дозволила да из мене избије нагомилани јед, разочарење, туга. Осећала сам се безвредном и одбаченом. Пожелела сам да нестанем и заборавим на све.
Није лако. Заправо је веома тешко. Када погледам све оне прекрасне фотографије на инстаграму, све веселе статусе на фејсбуку, питам се, да ли те породице, све те жене са децом, стварно живе тај живот из бајке? Или је то само мотивација, а у позадини је другачија реалност.
Живот је низ успона и падова, и тог дана сам схватила да ово није тек пука фраза. Можда је понекад стварно потребно да дотакнемо дно, да бисмо се одбацили и испливали на површину.
Ауторка: Владана С. Сачекај мало – Дневник супермаме
Допао вам се блог? Упознајте мало боље Супермаму!
Топличанка је душа од жене.
