Ne znam kako da priču koja sledi upakujem da zvuči simpatično i zabavno. A nije ni simpatična, ni zabavna, već prikazuje realnost mnoge dece rastavljenih roditelja. Stoga ću je jednostavno ispričati onako kako jeste.
***
Postoje razne situacije u kojima dete živi samo sa jednim roditeljem. Recimo da dete živi sa majkom, otac ima pravo viđanja deteta, i recimo da on to pravo koristi.
Valjda ga koristi.
Postoje očevi koji se raduju svojoj deci, i drugi koji su verovatno srećni što tu decu imaju, ali u terminima za viđanje vrlo često to zadovoljstvo prebace na bake i deke.
Moje dete nikada nije živelo sa oba roditelja; oduvek smo bile ona, i ja
Otac je voli, na svoj način.
Moje dete voli oba roditelja: kad bi je neko pitao, koga voliš najviše, odgovorila bi: “najviše volim i mamu, i tatu“. To je lepo, to je divno. Usuđujem se da se nadam da odrasta zdrava i prava, rasterećena od bilo kakvog stresa ili straha.
Znam da neka deca ne vole da odlaze kod oca i da to doživljavaju kao “smaranje”.
Moje dete obožava da ide kod oca. Zato što ga voli, zato što je kod njega zabavno. Zato što on živi u prelepoj kući sa baštom. Zato što kod njega sreće njegovu drugu decu i sa njima se lepo druži.
I to je sve super
Majka samo može da poželi da joj dete odrasta bez mržnje i suza. Jer dečije srce je čisto i nevino, a tako malo je potrebno da se bezbrižno detinjstvo pretvori u traumatično odrastanje.
To je sve bilo divno, do trenutka kada mene ta njena ljubav prema ocu, i ta njena detinja želja da šala i zabava potraju što duže, nije pogodila u srce.
Nekoliko puta nedeljno moja ćerka posle vrtića odlazi kod oca. Rastanak od njega ponekad bude povod za pravu dramu i natezanje; kako ostati što duže, kako da zabava potraje zauvek.
Majke koje same podižu decu, često imaju nezahvalnu uloga baba roge, one koja dete uvodi u obaveze i realan život. Otac, nasuprot tome, “zadužen” je za zabavu, jer red i obaveze mogu da sačekaju – mamu.
I tako sam ja jednog od tih dana došla po svoje dete i – prekinula zabavu.
Ja sam baba roga
Predstavljam se kao Supermama, a zapravo sam se tada ponela kao umorna i isfrustrirana majka koja više nije imala ni trunke strpljenja niti razumevanja.
Želela sam da uzmem svoje dete i da krenem kući.
Želela sam da joj dam večeru i da je stavim u krevet.
Želela sam da se odmorim i opustim.
Dočekao me je njen plač i odbijanje: “neću kući, hoću još da ostanem kod tate!”
Raspala sam se. Rekla sam joj da može da živi kod oca zauvek, a ja ću je povremeno posećivati. Okrenula sam joj leđa i pošla.
Šta je dalje bilo? Naravno da je nisam ostavila ocu. Ne bih mogla to da podnesem. Niti je ona stvarno to želela. Samo je bila umorna i gladna.
Uzela sam je za ruku, malo dalje smo sele na neke stepenice. Grlile smo se i plakale. Ja, od umora, stresa, i sramote što sam uopšte sebi dozvolila da prema njoj budem gruba.
Ona, jer mala deca to rade, kroz suze se oslobađaju utisaka nagomilanih tokom dana.
Tog dana sam se osećala kao najgora majka na svetu
Izgubila sam kontrolu nad sobom i dozvolila da iz mene izbije nagomilani jed, razočarenje, tuga. Osećala sam se bezvrednom i odbačenom. Poželela sam da nestanem i zaboravim na sve.
Nije lako. Zapravo je veoma teško. Kada pogledam sve one prekrasne fotografije na instagramu, sve vesele statuse na fejsbuku, pitam se, da li te porodice, sve te žene sa decom, stvarno žive taj život iz bajke? Ili je to samo motivacija, a u pozadini je drugačija realnost.
Život je niz uspona i padova, i tog dana sam shvatila da ovo nije tek puka fraza. Možda je ponekad stvarno potrebno da dotaknemo dno, da bismo se odbacili i isplivali na površinu.
Autorka: Vladana S. Sačekaj malo – Dnevnik supermame
Dopao vam se blog? Upoznajte malo bolje Supermamu!
Topličanka je duša od žene.
