Vetrovi u glasu

0

Književnica, slavni romansijer, bajkopisac, esejista i prevodilac Grozdana Olujić preminula je u 85. godini u Beogradu, saopštilo je Udruženje za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju “Adligat”.

Sa velikom tugom i poštovanjem prema stvaralaštvu ove izuzetne žene, Topličanka vam piše o njenom romanu „Glasovi u vetru“.

Roman Grozdane Olujić „Glasovi u vetru“ ovenčan je NIN-ovom nagradom za najbolji roman 2009. godine.

Pažljivom čitaocu nemoguće je ne prepoznati Grozdanu Olujić u svakom pasusu romana, u svakoj rečenici ili sintagmi. Tema oko koje je izgradila čitav jedan novi svet ispletena je mitskim, bajkovitim, lepršavim. Prepoznatljiv stil bajkovitog, baršunast i slikovit izraz samo su neke od osnovnih odlika romana.

Pred čitaocem se otvara jedan, ni po čemu običan, porodični roman. To je hronika jedne porodice, pretrčavanje preko uspomena, pa opet puzanje po maglovitim hodnicima mladosti i detinjstva. Ova porodična hronika podseća na nedovršenu bajku za odrasle. Glavni junak se ne susreće sa aždajama ili zlim vešticama niti poseduje čarobni štapić ili pasulj, ali udeo fantastičnog je očigledan. Upravo na fantastičnom i počiva kompleksna priča o iskonskoj čovekovoj potrebi da negde pripada, da zna ko je.

Danilo Aracki, Mali Riđi, glavni junak romana, oličenje je borbe i igre pamćenja i zaborava. U jednoj njujorškoj noći, koja traje nekoliko života, on luta hodnikom vremena u potrazi za sobom. Pitanja se sama nameću: Ko smo? Gde smo? Zašto smo?

Jedini njegovi vodiči su Karanovski letopis, album sa porodičnim fotografijama i seni mrtvih predaka koje ga prate u stopu, i naravno, Dnevnik u kome on, klizeći niz rodoslovno stablo Arackih, pokušava da vrati vreme, uveren da se sudbine njihove iz pokolenja u pokolenje ne nastavljaju, već ponavljaju, kao nečija surova šala, da život čovekov ima onoliko smisla koliko mu on sam da, ako u međuvremenu ne zaboravi ko je.

U ovome se krije suština Danilovog traganja, i možda, piščevog pripovedanja. To je okosnica romana – tema o čovekovoj pripadnosti, o pronalaženju sopstva, o paradoksu da su nam upravo koreni neophodni da bismo bili slobodni, da bismo znali od čega smo satkani.

Suptilno, nežno, kao da piše za decu, spisateljica je izatkala mrežu istina i onih mogućih istina o čoveku, o porodici, o smislu postojanja, o smislu trajanja, pamćenja i zaboravljanja. Otkrivši u glavnom junaku strah od zaborava, koji je veći od straha od smrti, ona je našla svoj način da progovori, i to upravo kroz glasove u vetru, nepouzdane, tanane i nestvarne Danilove sagovornike, a opet jedine koji to jesu – pouzdani, snažni i stvarni. U tom nadigravanju i nadmetanju stvarnog i onog mogućeg stvarnog spisateljica kao da se poigrava sa pitanjima koja nose životnu težinu. Zbunjuje svog junaka, čitaoce, pa i sebe i pokazuje se u svetlu još jednog od saigrača, a ne kao neko ko tu igru vodi.

U asocijativnom smenjivanju slika i događaja ona je izložila ne samo istoriju jedne porodice, već i istoriju jednog naroda, jednog društva kroz čitav vek. Prikazujući promene i događaje koji se opet, na izvestan način, u društvu ponavljaju, vraća nas na Danilovu pomisao da se ništa u životu ne nastavlja, već ponavlja.

Nenametljivo, prateći isprekidani tok misli glavnog junaka, pred čitaocem se otvara šareni, nedovršen ćilim istorije jednog društva, jedne porodice i čoveka koji pokušava da pronađe svoje mesto, u tom društvu, u toj porodici, i na kraju, u sebi. To je pokrivač izatkan od zbunjenih predstava o svetu, o čoveku, o istinama i zabludama koje otkrivamo i gradimo, prepun pitanja o smislu postojanja, o besmislu prolaznosti.

Glavnom junaku, kao ni čitaocu, ne nude se univerzalni niti apsolutno tačni odgovori koji bi doveli do magičnog razrešenja. Naprotiv, na kraju romana spisateljica ostavlja još jedno pitanje kao moguć odgovor na sva prethodna – Nije li magično razrešenje upravo u tim pitanjima, u tome da magija postoji, a da razrešenja nema?