Učiteljica Slavica Čikarić je dobar primer učiteljice koja neguje tradiciju i vrednosti prošlih vremena i jedna od retkih koja, iako u prvi plan stavlja učenika i njegove potrebe, istrajava u održavanju nekadašnjih merila i metoda u učionici. Inovativna, originalna i kreativna, ona više od dve decenije podiže jednako kreativne generacije đaka u Osnovnoj školi „Ratko Pavlović Ćićko“. Uz njene lekcije i metode mnogi mali Prokupčani naučili su da je, kao u pesmi, škola zgodna i da leči lenjost i samoću.
Svoju zaljubljenost u učiteljski poziv prenela je i na sina Marka, koji radi kao učitelj u školi u Tovrljanu, pa često organizuju okupljanja, nastavu na otvorenom i zajedničke prigodne priredbe.
Šta je motiviše, kako radi i pokreće svoje učenike na rad i stvaranje otkrijte u intervjuu koji je Topličanka pripremila za vas.
Kako je biti učiteljica u XXI veku?
Ako se svoj poziv voli onda je poziv učiteljice najlepši i najodgovorniji poziv bio i biće..
Učiteljica se može uporediti sa čarobnjakom a da toga ponekad nismo svesni. Roditelji đaka prvaka daju učitelju svoje poverenje predajući mu u stručne ruke svoju najveću dragocenost, nebrušeni biser. Učitelj ima slobodu da taj biser brusi obrazujući i stvarajući temelje buduće odrasle ličnosti. Zar to nije čarobnjaštvo? I ne samo to, to je i privilegija, a kvalitet učitelja se meri po broju izmamljenih dečjih osmeha. Osmesi se najlakše izmame pohvalom za svaki uloženi trud i za svaki i najmanji rezultat, a to je ono što prija, što pokreće i što tera dete da bude bolje od samog sebe u odnosu na ono od juče.
Gde je prosveta danas?
Čim čujete reč prosveta svakog asocira na štrajk. Niko se ne pita kako ti prosvetni radnici rade. Mnogi roditelji nemaju vremena za svoju decu ili se poneki i ne trude da sa tom decom popričaju, obnove ili prekontrolišu sveske i knjige. Poslali su ih u školu da nauče, roditeljski sastanak je usputno ako imaju vremena doći će, a ako nemaju nema veze. Svi bi hteli da što lakše dobiju dobre ocene, a kad odu u starije razrede da kritikuju rad učitelja i obrnuto. Negativan kritički stav svih prema svima i svemu. Niko da se obraduje bar nečemu, svako vidi sebe kao mučenika, svima je nešto tuđe bolje i to se prenosi i na decu.
Drugi problem obrazovanja je siromaštvo. Siromaštvo u vidu malih plata, preko siromaštva školske infrastrukture, pa do siromašnog i prevaziđenog plana i programa. Plate nastavnika su takve kakve jesu i bojim se da se tu neće skoro nešto promeniti, a ja i ne pamtim za ove 23 godine, koliko radim u obrazovanju, da smo mi nekada bili pristojno nagrađeni.
U čemu otkrivaš pokretače za rad i stvaranje?
Najveći pokretači za rad su mi ljubav prema pozivu učiteljice i deca. Odmah na početku prvog razreda počinjem sa priredbama jer to volim i u tome sam pronašla najbolji način da decu podstaknem da zavole da uče da nastupaju i tako se oslobađaju treme. Svaka generacija to prihvata, kako deca tako i roditelji. Najveći pokretač je ponos svakog roditelja kad vidi svoje dete da recituje, glumi, igra ili peva. Osmeh na licima dece i roditelja.
Kako smišljaš tekstove za priredbe?
Ja mnogo volim narodnu tradiciju, smatram da je naša narodna tradicija najlepša i najbogatija. Povezana je sa svim predmetima i tako vršim korelaciju narodne tradicije, srpskog jezika, muzičke kulture, likovne kulture, fizičkog vaspitanja, raspitujem se o običajima, načinu života, narodnim pesmama. Nešto nađem na internetu, nešto deca pitaju bake i deke, ja se raspitam od starijih ljudi, preuredim, podelim uloge deci i počinjemo da vežbamo prvo čitanje, dikciju, pravilan govor, zatim scensku radnju, nabavljamo kostime…
Svi tekstovi govore o narodnoj tradiciji, i to decu baš interesuje tako da do samog nastupa svaki učenik zna celu predstavu napamet. Kad obrađujemo bilo koji tekst iz srpskog jezika odmah kao idejnu poruku znaju i poslovicu za tekst.
Kako izgleda jedan običan, a kako neobičan čas u tvojoj učionici?
Običan čas je kao i svaki: obnovimo stečeno znanje, upoznam decu sa novim gradivom kroz primere. To novo gradivo još bolje upoznaju i rade zadatke samostalno, proveravamo stečeno znanje. Neobičan čas, je takođe svaki, pošto u mojoj učionici imamo sva nastavna sredstva koje smo moji bivši đaci i ja kupili od zarađenog novca od predstava koje smo davali. Kroz kvizove koje sama radim ponavljamo gradivo ili grupnim radom uz pomoć prezentacija savladavamo novo.
Šta nam je digitalni svet doneo, a šta odneo u pedagogiji?
Pa po meni ništa nije oduzela samo smo dobili. Uvek u svakom trenutku možeš da odgovoriš na svako pitanje đaka. Sve što se nekada ručno pisalo danas je mnogo lakše imaš sačuvano u računaru, samo nešto dodaš ili izmeniš. Deci je mnogo lakše da uče, a takođe za izvođenje nastave možeš da razmenjuješ iskustva sa mnogim kolegama širom sveta. Moramo da prihvatamo sve promene i celog radnog veka moramo da učimo, usavršavamo se i to prenosimo deci.
Kakve generacije sada izlaze iz škole?
Možemo se pohvaliti napretkom i u tom pogledu, jer se danas prava učenika mnogo više poštuju nego nekada. Učitelj je bio “vrhovni vođa”, pojam tadašnjeg društva i imao je određenu vrstu moći nad učenicima.
Deca su morala sedeti pravo s rukama na leđima ili dlanovima na stolu, i gledati učitelja u oči. Nisu smeli pričati osim ako ih neko nešto ne pita. Škole su imale jedan do dva razreda. Pravila ponašanja su, kao i danas bila jasna, s tim da su pre pravila bila mnogo stroža. U školu se dolazilo redovno, učenik je morao imati kecelje koje je nosio, i svako je morao imati svesku u koju je pisao lekcije, nisu svi imali udžbenike. Danas ima modernih udžbenika i Internet, i to koristite da biste nešto pročitali i naučili, a sveske i beleške se manje koriste. Danas nam je sve nadohvat ruke, imamo priliku da se obrazujemo po najvišim standardima i kvalitetima. Današnji đaci imaju mogućnost da znanja stiču na više načina, da stečena znanja stalno dopunjuju. Zato je učitelj taj koji pravi plan za svakog đaka da za svako dete škola bude najlepši period života u kome stiče osnovu za ceo život.
Šta za tebe znači biti Topličanka?
Sam naziv Toplica asocira na hrabre, izdržljive ljude koji su se borili za svoj narod. Najpoznatija među borcima je bila i žena koja se rame uz rame borila, a to je Milunka Savić. Ja sam rođena u Kruševcu, tamo sam završila školu, imala sam kolege i kolegenice iz Toplice. Moja majka je mnogo volela Toplicu, jer je imala dve drugarice iz Blaca kod kojih je dolazila. Za nju je to bilo mesto pitomih i dobrih i veselih ljudi.
Topličanka ušiva uspomene, ovo je moja:
U toku svog rada imala sam i lepih i manje lepih uspomena. Jedna od najlepših mi je priprema i sama premijera svake moje predstave. Pre svake predstave u dogovoru sa direktorkom i stručnom službom nabavljamo ugovor o donatorstvu i idemo od firme do firme upoznajemo ljude o našem radu i kroz mini program koji pripremimo sakupljamo donaciju za kupovinu nastavnih sredstava i uređenje učionice. To iznenađenje ljudi tj. zaposlenih kad odgledaju tu predstavu sa kojom ih pozivamo kod dece izazove veliko oduševljenje. Deca dobiju posluženje, uvažavanje od strane zaposlenih samopouzdanje da i oni svojim radom doprinose uređenju škole. Gostovanje na televiziji, oni se upoznaju sa radom novinara snimatelja, a samim tim su dragi gosti koji govore o svom radu.
To je trenutak kad se rad mojih đaka i mene prikazuje svima, a verujte, sala bioskopa je uvek ispunjena do poslednjeg mesta.
To je onaj trenutak gde se okupljaju svi oni koji vole ono što ja radim, što cene moj rad, a to je moja porodica, direktorica Vesna Todorović koja je još kao učiteljica uvek volela i cenila moj rad i uvek me bodrila da ne posustanem da idem dalje, roditelji mojih đaka koji su uvek tu da pomognu. Pozitivna trema dece i njihovih roditelja, saradnja učitelja i roditelja, svako dobija po neki zadatak, lepljenje plakata… sama premijera, briga svakog đaka da odglumi svoj deo što bolje može, briga roditelja da njihovo dete bude najbolje da pokaže svoje kvalitete, tu se i ono dete što nije baš dobar đak pokaže da lep igra. Pa svakom pohvala godi, pa i ono sa više elana dalje počne da radi više i uspeh u školi bude bolji.
Aplauzi, završna scena folklor sa spletom igara podiže atmosferu jer naše kolo gde se čuje u bilo kom delu sveta razgali dušu svima.
Na kraju završna scena uz zvuke frule kada ja izlazim zajedno sa mojim đacima poklanjamo se, nagoveštavamo da je kraj predstave, a sa svih strana se čuje aplauz i osmeh na licu svakog od gledalaca. To je za mene nešto najlepše gde su sva deca dobra, to je momenat kada nekom odredi put za dalje školovanje i budući poziv. To je trenutak za mnoge učenike koji su bili tremaroši povučeni i plašljivi da steknu samopouzdanje da i kada se zbune da znaju da se snađu. Tada su svi zadovoljni, a deca su ponosna što su u centru pažnje svih i opravdali su poverenje učiteljice koja je verovala u njih i njihovih roditelja koji ih najviše vole. Posle predstave decu presreću prolaznici čestitaju im ili im kažu kako su ih gledali na televiziji, sakupljanje isečaka iz novina gde su objavili o njihovom nastupu.
To je uspomena koju ja uvek pamtim , a i moji đaci i njihovi roditelji.
Pišem i inspirišem.
