У ушима су јој одзвањали разни звуци, они јачи и продорнији стизали су са оближњег великог екрана, сугестивни и слаткоречиви; они други – тиши и ненаметљиви стизали су са крајева ходника – чекаонице: забринути, недоречени, уплашени… Разговори мобилним телефоном, звук звона. Болнички ходник и она на покретним колицима. Покривена до браде хладним белим чаршафом. Зашто је оволико хладно? Зашто никога овде не препознаје? Велика питања остају без одговора. Најбоље од свега је то што нема воље да икога пита шта се са њом дешава… Препуштена ситуацији. Није први пут… Умор и малаксалост је све што осећа. Склопи отежале капке и утону у топао сан. Да, то јој сада треба…
У малој улици свако је познавао свакога. Невелике куће, збијене, ведрих боја и танких зидова. У јесен, кружиле би теглице од куће до куће – нови рецепт за ајвар. Окупљање око већих послова – цепање и уношење дрва, чишћење паприке, шљива за џем. Увек би било живо и није било великих непознаница. Све се већ подразумевало и то је било у реду.
Живело се и радило у складу са општим очекивањима. Али, Александра је одувек осећала да мора да следи своја очекивања.
Ово је оно што она гледа свакодневно у свом окружењу, као неми сведок већ провереног следа радњи: муж се враћа са посла, уморан и нерасположен. Чека га ручак и стрепња његове жене да ли ће му се храна допасти и хоће ли је бити довољно. Скривање ситног новца на невероватним местима. За неке ,,црне дане“. Да ли постоје неки црњи, питала се. Незадовољство једноличним, устајалим животом. Једнаким данима који се нижу на животном календару. Потрошено време, однесене наде и неки (можда) бољи дани у неповрат… Одавно је већ Александра осећала да је рођени бунтовник, неко ко размишља својом главом и не мири се са оним што је у супротости са њеним осећањем исправног. Гајила је и неговала тог бунтовника у себи, вешто га и стрпљиво прикривала лепим кућним васпитањем и пристојним понашањем. Ућуткивала га и смиривала, тешећи га речима да ће доћи тренутак када ће и он моћи да каже све оно што га већ дуже време тишти.
И, док су у хладовини великог ораха комшинице уз гласан смех испијале кафу, Александра је себе пронашла у једном другом свету, далеко од трачева, подсмевања и оговарања. Неугледан дрвени сандук, са ког се негде-негде љуштила зелена боја, војнички, чувао је непроценљиво благо. У полутами собе, на другом крају куће, ту где се најслабије чуо жамор из дворишта, отворила је прву књигу коју је пронашла међу црвоточним даскама. Мемљиве странице, отежале од влаге, очигледно изашле као победник у борби са временом, влагом, мраком и… самоћом. Као да је видела себе кроз њих. Ништа је нису питале, саме су се отварале.
Отвараш се ономе ко жели да те „прочита“.
Разумеле су се од првог тренутка. Отворила је странице и истовремено отворила себе за неке нове путеве, нова светла, нова сунца… Проналазила је себе у том свету и осећала се сасвим добро… Као у својој кожи. Све чешће је отварала врата запостављене собе са старинама. Све ређе је отварала себе другима. Осећала је да у њој расте онај стари бунтовник, изграђује се, постаје личност којој треба ваздуха, простора и могућности. И, могућност се појавила. Она која је њу чекала такву каквом је сада постала, чекала је да постане то што сада јесте, носила је њено име, њен сан и била њено друго ја. Препознала ју је… И пригрлила. Никог тако блиског није до сада срела. Срела је себе.
Лако је положила тај пријемни испит. Није рекла својима. А и како би… Ко би од њих то разумео. Шта да ради са дипломом ликовног уметника. Ионако је то само трошак – тај материјал који користи… Губи време међу тим платнима, бојама, уљима и разређивачимa који ударају у главу. Требало је да као сав нормалан свет почне да ради у оближњој фабрици трикотаже. Сигурна плата, осмочасовно радно време и осигурање. Насмеја се. Осигурање. Да, то обавезно! Од чега осигурање? Осигурање од… живота? Од изазова. Од снова….
Прва платна која је продала добро је исплакала. Пустила их је у свет као мајка кад испрати одраслу и зрелу децу у њихове нове животе. А онда се помирила са тим, отрла длановима сузе и уразумила себе. Тако мора да буде. Научила је да ствари гледа из другог угла. Та платна усрећују некога. И било је тако. Буквално. Новац који је добила за своје прве слике поклонила је старици која је живела на крају улице, у кући која се једва назирала са пута од запуштеног, у траву и шибље зараслог дворишта. Остављена и заборављена јер се нико није довољно потрудио да је посети и упозна. Најлакше је тако. Нема обавеза. Свако сазнање носи и одговорност и очекивања за делање, а сви имају већ довољно својих брига. Боље је да се не зна…
Није било лако, али је тако морала. Није се обазирала на зачуђене и упитне погледе комшилука који све зна… Тако је било неколико дана. А онда – ,,свако чудо за три дана.“ Више је нису примећивали. Стигле су занимљивије теме за кафенисање. Пикантније и свежије. А Александра им је и онако била чудна. Ко се још бави сликањем… Нема ту ‘леба.
Оно што је Александри било довољно то је захвалан старичин поглед и нежан стисак грубог длана сваки пут кад би јој донела потрепштине из радње. Старици није требало много. Један осмех, топла реч и шоља чаја. Тек толико времена са неким ко би је заиста саслушао или заиста одћутао – како кад, па онда до следеће такве прилике, за дан два. Највише три. До тада празнина и тишина. И чекање ,,нечега“. Гледање на сат, на календар. Проверавање датума. Чекање живота у међупростору времена.
Колико трају наши животи заиста? Немају сва питања одговоре које можемо описати речима. Неки одговори су исписани дубинама срца, а оно има своје јединице мере.
У тим дубинама је осетила и Њега, а није га ни призивала, ни познавала, ни очекивала… Случајно је сазнала да студира медицину (касније ће схватити да случајности не постоје).Четврта година. Брат њене другарице са факултета. У бистрини његовог погледа препознала је ону своју унутрашњу себе, ону којој треба простора и ваздуха. Његовог простора и његовог ваздуха. Уплаши се тог сазнања. Тог препознавања. Те новине. Непознатог осећања. Па она ништа о њему не зна! Каква дрскост са њене стране! Младић можда има девојку, можда му се Александра уопште не допада, да… И не примећује је. Некако јој лакну и, истовремено, би јој криво због тога. Постајао је полако њен простор и њен ваздух. Сваки пут кад би га видела разменио би с њом пар, наизглед, уобичајених реченица. Како је на факсу, који им је следећи испит, иду ли на неку изложбу и слично. Постајао је полако њен простор и њен ваздух и када га не би (случајно) срела. Слике које је радила имале су његову боју, цртежи његову дубину… Не зна због чега се забринула оног тренутка када је он са њом почео да разговара и о другим темама које се нису тицале њеног факултета. Музика, филм, интересовања… Много сличности између њих. Неспретан позив да сво троје изађу на пиће. Топлина у његовом гласу, мелодичност… Осмех који осветљава цео њен свет. Речи које више ни садржински нису битне. Битно је да је то он и да је ту, поред ње, још минут, пола минута, десет секунди… Колико траје живот?
Колико још има времена до сусрета? Треба још само баки да однесе ове намирнице, па да почне да се спрема за излазак. Није ходала улицом. Лебдела је између људи. Јурила. Био је пред њеним очима, осећала га је свуда око себе, живео је у њој и грејао је. Сад је тек разумела јунакиње романа које је пронашла у старом сандуку. И њој се све то дешава. Само је много лепше, јаче и … стварно је. Њој се дешава. Да, то је њен живот. Колико траје живот?
Прекид филма. Да, њој се дешава. Оштар бол, продоран звук сирене. Пад у неке дубине… Хладноћа. Мрак. Недовољно пријатан. Нешто није у реду, нешто недостаје…
Из таме је буди извлачи познат глас. Топао и мелодичан… Отвара очи и види светло, види његово забринуто, али драго лице. Препознала је свој простор и удахнула свој ваздух. Са олакшањем успе да му се насмеши. Ипак је Он ту, поред ње. Цео њен свет. Ништа јој више не треба. Да ли зна где је? Како се осећа? Лака питања… Да, зна где је: пред њим је и осећа се живом, по први пут.
Колико траје живот? Сад зна. Онолико колико га делиш са неким кога волиш.
Ауторка: Љиљана Соколовић
Топличанка је душа од жене.
