U ušima su joj odzvanjali razni zvuci, oni jači i prodorniji stizali su sa obližnjeg velikog ekrana, sugestivni i slatkorečivi; oni drugi – tiši i nenametljivi stizali su sa krajeva hodnika – čekaonice: zabrinuti, nedorečeni, uplašeni… Razgovori mobilnim telefonom, zvuk zvona. Bolnički hodnik i ona na pokretnim kolicima. Pokrivena do brade hladnim belim čaršafom. Zašto je ovoliko hladno? Zašto nikoga ovde ne prepoznaje? Velika pitanja ostaju bez odgovora. Najbolje od svega je to što nema volje da ikoga pita šta se sa njom dešava… Prepuštena situaciji. Nije prvi put… Umor i malaksalost je sve što oseća. Sklopi otežale kapke i utonu u topao san. Da, to joj sada treba…
U maloj ulici svako je poznavao svakoga. Nevelike kuće, zbijene, vedrih boja i tankih zidova. U jesen, kružile bi teglice od kuće do kuće – novi recept za ajvar. Okupljanje oko većih poslova – cepanje i unošenje drva, čišćenje paprike, šljiva za džem. Uvek bi bilo živo i nije bilo velikih nepoznanica. Sve se već podrazumevalo i to je bilo u redu.
Živelo se i radilo u skladu sa opštim očekivanjima. Ali, Aleksandra je oduvek osećala da mora da sledi svoja očekivanja.
Ovo je ono što ona gleda svakodnevno u svom okruženju, kao nemi svedok već proverenog sleda radnji: muž se vraća sa posla, umoran i neraspoložen. Čeka ga ručak i strepnja njegove žene da li će mu se hrana dopasti i hoće li je biti dovoljno. Skrivanje sitnog novca na neverovatnim mestima. Za neke ,,crne dane“. Da li postoje neki crnji, pitala se. Nezadovoljstvo jednoličnim, ustajalim životom. Jednakim danima koji se nižu na životnom kalendaru. Potrošeno vreme, odnesene nade i neki (možda) bolji dani u nepovrat… Odavno je već Aleksandra osećala da je rođeni buntovnik, neko ko razmišlja svojom glavom i ne miri se sa onim što je u suprotosti sa njenim osećanjem ispravnog. Gajila je i negovala tog buntovnika u sebi, vešto ga i strpljivo prikrivala lepim kućnim vaspitanjem i pristojnim ponašanjem. Ućutkivala ga i smirivala, tešeći ga rečima da će doći trenutak kada će i on moći da kaže sve ono što ga već duže vreme tišti.
I, dok su u hladovini velikog oraha komšinice uz glasan smeh ispijale kafu, Aleksandra je sebe pronašla u jednom drugom svetu, daleko od tračeva, podsmevanja i ogovaranja. Neugledan drveni sanduk, sa kog se negde-negde ljuštila zelena boja, vojnički, čuvao je neprocenljivo blago. U polutami sobe, na drugom kraju kuće, tu gde se najslabije čuo žamor iz dvorišta, otvorila je prvu knjigu koju je pronašla među crvotočnim daskama. Memljive stranice, otežale od vlage, očigledno izašle kao pobednik u borbi sa vremenom, vlagom, mrakom i… samoćom. Kao da je videla sebe kroz njih. Ništa je nisu pitale, same su se otvarale.
Otvaraš se onome ko želi da te „pročita“.
Razumele su se od prvog trenutka. Otvorila je stranice i istovremeno otvorila sebe za neke nove puteve, nova svetla, nova sunca… Pronalazila je sebe u tom svetu i osećala se sasvim dobro… Kao u svojoj koži. Sve češće je otvarala vrata zapostavljene sobe sa starinama. Sve ređe je otvarala sebe drugima. Osećala je da u njoj raste onaj stari buntovnik, izgrađuje se, postaje ličnost kojoj treba vazduha, prostora i mogućnosti. I, mogućnost se pojavila. Ona koja je nju čekala takvu kakvom je sada postala, čekala je da postane to što sada jeste, nosila je njeno ime, njen san i bila njeno drugo ja. Prepoznala ju je… I prigrlila. Nikog tako bliskog nije do sada srela. Srela je sebe.
Lako je položila taj prijemni ispit. Nije rekla svojima. A i kako bi… Ko bi od njih to razumeo. Šta da radi sa diplomom likovnog umetnika. Ionako je to samo trošak – taj materijal koji koristi… Gubi vreme među tim platnima, bojama, uljima i razređivačima koji udaraju u glavu. Trebalo je da kao sav normalan svet počne da radi u obližnjoj fabrici trikotaže. Sigurna plata, osmočasovno radno vreme i osiguranje. Nasmeja se. Osiguranje. Da, to obavezno! Od čega osiguranje? Osiguranje od… života? Od izazova. Od snova….
Prva platna koja je prodala dobro je isplakala. Pustila ih je u svet kao majka kad isprati odraslu i zrelu decu u njihove nove živote. A onda se pomirila sa tim, otrla dlanovima suze i urazumila sebe. Tako mora da bude. Naučila je da stvari gleda iz drugog ugla. Ta platna usrećuju nekoga. I bilo je tako. Bukvalno. Novac koji je dobila za svoje prve slike poklonila je starici koja je živela na kraju ulice, u kući koja se jedva nazirala sa puta od zapuštenog, u travu i šiblje zaraslog dvorišta. Ostavljena i zaboravljena jer se niko nije dovoljno potrudio da je poseti i upozna. Najlakše je tako. Nema obaveza. Svako saznanje nosi i odgovornost i očekivanja za delanje, a svi imaju već dovoljno svojih briga. Bolje je da se ne zna…
Nije bilo lako, ali je tako morala. Nije se obazirala na začuđene i upitne poglede komšiluka koji sve zna… Tako je bilo nekoliko dana. A onda – ,,svako čudo za tri dana.“ Više je nisu primećivali. Stigle su zanimljivije teme za kafenisanje. Pikantnije i svežije. A Aleksandra im je i onako bila čudna. Ko se još bavi slikanjem… Nema tu ‘leba.
Ono što je Aleksandri bilo dovoljno to je zahvalan staričin pogled i nežan stisak grubog dlana svaki put kad bi joj donela potrepštine iz radnje. Starici nije trebalo mnogo. Jedan osmeh, topla reč i šolja čaja. Tek toliko vremena sa nekim ko bi je zaista saslušao ili zaista odćutao – kako kad, pa onda do sledeće takve prilike, za dan dva. Najviše tri. Do tada praznina i tišina. I čekanje ,,nečega“. Gledanje na sat, na kalendar. Proveravanje datuma. Čekanje života u međuprostoru vremena.
Koliko traju naši životi zaista? Nemaju sva pitanja odgovore koje možemo opisati rečima. Neki odgovori su ispisani dubinama srca, a ono ima svoje jedinice mere.
U tim dubinama je osetila i Njega, a nije ga ni prizivala, ni poznavala, ni očekivala… Slučajno je saznala da studira medicinu (kasnije će shvatiti da slučajnosti ne postoje).Četvrta godina. Brat njene drugarice sa fakulteta. U bistrini njegovog pogleda prepoznala je onu svoju unutrašnju sebe, onu kojoj treba prostora i vazduha. Njegovog prostora i njegovog vazduha. Uplaši se tog saznanja. Tog prepoznavanja. Te novine. Nepoznatog osećanja. Pa ona ništa o njemu ne zna! Kakva drskost sa njene strane! Mladić možda ima devojku, možda mu se Aleksandra uopšte ne dopada, da… I ne primećuje je. Nekako joj laknu i, istovremeno, bi joj krivo zbog toga. Postajao je polako njen prostor i njen vazduh. Svaki put kad bi ga videla razmenio bi s njom par, naizgled, uobičajenih rečenica. Kako je na faksu, koji im je sledeći ispit, idu li na neku izložbu i slično. Postajao je polako njen prostor i njen vazduh i kada ga ne bi (slučajno) srela. Slike koje je radila imale su njegovu boju, crteži njegovu dubinu… Ne zna zbog čega se zabrinula onog trenutka kada je on sa njom počeo da razgovara i o drugim temama koje se nisu ticale njenog fakulteta. Muzika, film, interesovanja… Mnogo sličnosti između njih. Nespretan poziv da svo troje izađu na piće. Toplina u njegovom glasu, melodičnost… Osmeh koji osvetljava ceo njen svet. Reči koje više ni sadržinski nisu bitne. Bitno je da je to on i da je tu, pored nje, još minut, pola minuta, deset sekundi… Koliko traje život?
Koliko još ima vremena do susreta? Treba još samo baki da odnese ove namirnice, pa da počne da se sprema za izlazak. Nije hodala ulicom. Lebdela je između ljudi. Jurila. Bio je pred njenim očima, osećala ga je svuda oko sebe, živeo je u njoj i grejao je. Sad je tek razumela junakinje romana koje je pronašla u starom sanduku. I njoj se sve to dešava. Samo je mnogo lepše, jače i … stvarno je. Njoj se dešava. Da, to je njen život. Koliko traje život?
Prekid filma. Da, njoj se dešava. Oštar bol, prodoran zvuk sirene. Pad u neke dubine… Hladnoća. Mrak. Nedovoljno prijatan. Nešto nije u redu, nešto nedostaje…
Iz tame je budi izvlači poznat glas. Topao i melodičan… Otvara oči i vidi svetlo, vidi njegovo zabrinuto, ali drago lice. Prepoznala je svoj prostor i udahnula svoj vazduh. Sa olakšanjem uspe da mu se nasmeši. Ipak je On tu, pored nje. Ceo njen svet. Ništa joj više ne treba. Da li zna gde je? Kako se oseća? Laka pitanja… Da, zna gde je: pred njim je i oseća se živom, po prvi put.
Koliko traje život? Sad zna. Onoliko koliko ga deliš sa nekim koga voliš.
Autorka: Ljiljana Sokolović
Topličanka je duša od žene.
