Mama iz magareće klupe: Biti mama je izazovna uloga

0
mama iz magareće klupe

Moje ime je Milena Kostić i ja sam Mama iz magareće klupe.

Sa ovim se rečima prvo sudarite kad dođete na jedan od najčitanijih blogova u regionu. Kada je bila mala, ova mama je maštala da će postati nastavnica matematike, sa ličnom bibliotekom od nekoliko hiljada knjiga i sa petoro dece. Danas je, kako voli da kaže, nastavnica samo svojoj deci, kojih, i  na svoje iznenađenje, ima – petoro!

Milena je sve samo ne mama koja dozvoljava da je oiviče predrasudama i stereotipima. Iako živimo u društvu koje za mamu troje i više dece kaže: „Ona se žrtvovala“, Milena je živa lekcija svim mamama kako se zapravo sa decom raste.

Katarina Lara, Anastasija, Irina, Nikolaj i Lav pokrenuli su u Mileni sve one strahove i hrabrosti koje jedna mama može imati – samo pet puta jače. Zbog toga nije ni čudo što se aktivno bavi volonterskim radom, brine o budućim mamama u udruženju Mame Novosađanke, a posebno bavi temom dojenja.

Sebe vidi kao nekog ko ostvaruje sve što zamisli. I kao nekog ko će odgajiti decu koja ostvaruju sve što zamisle.

Kao da nije dovoljno što je petostruka mama koja sjajno piše, Milena je i 1/4  Topličanka, jer joj je omiljeni deka uz kog je odrasla – iz Kuršumlije.

U intervjuu sa ovom izuzetnom ženom i mamom čitajte koje su joj omiljene vaspitne metode, kako je birala imena za svoju decu i zašto je pokrenula blog Mama iz magareće klupe.

mama iz magareće klupe

Šta je najznačajnije što činiš pisanjem bloga? Da li je to što vodiš neviđeno lep i vredan dnevnik roditeljstva koji će biti savršena uspomena jednog dana za vas i vašu decu, što si podrška velikom broju novih mama ili što menjaš sliku majke u 21. veku?

Kad sam započela pisanje bloga, mislila sam da će biti na neki način isključivo blog o kreativnostima jedne ne toliko kreativne mame. Htela sam da isprobavam sve te silne Pinterast ideje, kao neko ko nije već u kreativnim vodama i time testiram šta je stvarno moguće u realnosti. Međutim, blog je prerastao prvo svojevrsni dnevnik naše porodice i našeg roditeljskog puta, a nadam se da je danas i jedna od tački zbog kojih se menja mišljenje o višečlanim porodicama. Ono što sam posebno ponosna su poruke, mejlovi, pa i razgovori uživo sa drugim roditeljima koji kažu da im prija što čitaju tekstove jedne obične, realne i prosečne osobe. Jeste malo čudno to prihvatiti kao kompliment, da si obična, prosečna i realna, ali u suštini po meni to i jeste kompliment. Život ne doživljavam kao potrebu za življenjem ekstrema, pa time ni roditeljstvo ne doživljavam niti želim da ga predstavljam kao ekstrem, niti u pozitivnom smislu, niti u negativnom. Neki dani su bolji, neki dani su lošiji. Nekad smo postupili bolje, nekad nepromišljeno. I to želim da drugim mamama prikažem, da prihvate to i sebi olakšaju tu, ionako izazovnu, životnu ulogu.

Do koliko brojiš u sebi da ne izgovoriš naglas svojoj deci ono zbog čega bi ličila na svoje roditelje?

Na žalost, mnogo puta pre no što se ugrizem za jezik, čujem kako moja usta izgovaraju sve ono što sam mislila da neću nikad. Nekako je neminovno da se vremenom ipak dosta toga što nam roditelji govore (ili dok smo ih posmatrali) zalepi za nas i, svesno izabrali ili ne, to usvojeno dalje prenosimo našoj deci. Ipak, smatram svojim ličnim uspehom onaj moment kad se zapitam šta to rečeno govori našoj deci, koja je moja poruka a koja želim da je, i nekako, sve to zna da bude otrežnjujuće. Mislim da možemo reći da smo na dobrom putu roditeljstva čim smo se to zapitali, bili podstaknuti na neke samoanalize i potencijalno, samokritiku. Zato, i ako i kažem rečenice svojih roditelja koje ne želim, pokušavam da to nekako unapredim razgovorom jedan na jedan sa tim detetom, gde otvoreno (koliko mogu, jer sam prirodno malo stegnuta) i uz lični jezik, pokušavam da objasnim šta me je motivisalo da to nešto kažem.

mama iz magareće klupe

Koje vaspitne obrasce svojih roditelja i usvojila i ipak ih primenjuješ na svojoj deci?

Pa, jesam postala roditelj koji smatra da mora postojati razlika između roditelja i dece. Ne vidim sebe kao osobu koja se druži sa decom, i verujem i postavljanje granica. Naše je da neke stvari sprovedemo, jer uloga roditelja je ipak da znamo bolje potrebe dece i radimo na ispunjavanju toga, a ne samo njihovih želja. Moji roditelji jesu, imaju onaj patrijahalni autoritativni model koji, pak, ipak ne želim kao takav niti da primenjujem, niti da decu učim da je to model. Jeste teško dopustiti deci da uvide da ni roditelji nisu savršeni, da imamo mane, da imamo loše dane, ali, verujte, odnosi koji se stvore tako mogu, po meni, samo da budu kvalitetniji jer postoji veće međusobno uvažavanje ličnosti, mišljenja, postupaka. Vreme će tek, naravno, da pokaže da li smo sve to dobro sproveli.

Kada si kao devojčica maštala o petoro dece jesi li maštala o njihovim imenima?

Kod mene u porodici, pa i široj, jeste poznato da sam pričala da ću imati petoro dece kao moja baba, tatina mama, i jedna od mojih tetki. Ipak, kad je u pitanju deo oko imena, tu sam uvek imala spremna samo dva. Za ćerku Katarina, za sina Aleksandar. Rezervna opcija ženskog imena je bila Irina, inspirisana što su se roditelji bake po kojoj sam dobila ime zvali Irina i Aleksandar. Danas, kao što vidite, oba ženska imena smo iskoristili. A za muško ime povremeno prebacim mužu da nije baš morao tako da se zove, je l’ te.

mama iz magareće klupe

Gde je Milena za 20 godina, kada već i Irina otišla na studije? Čime se baviš?

Izdajem knjigu. Muž i ja putujemo po svetu. Imam kliniku za dojenje. Ponosno posmatram razgranatu mrežu podrške za roditelje sa troje i više dece koju sam osmislila. Nedeljno popodne služi da okupimo klince i čujemo šta ima novo. Možda sam već i baka. Pijem čaj i jedem kolačiće sa lavandom. Konačno naučila da nosim odeću sa više stila i da ne izlazim iz kuće masne kose. A možda uspem i neko cveće da zasadim, da preživi.

Čitajte još o divnim mamama i izuzetnim ženama.