Мама из магареће клупе: Бити мама је изазовна улога

Mоје име је Милена Костић и ја сам Мама из магареће клупе.

Са овим се речима прво сударите кад дођете на један од најчитанијих блогова у региону. Када је била мала, ова мама је маштала да ће постати наставница математике, са личном библиотеком од неколико хиљада књига и са петоро деце. Данас је, како воли да каже, наставница само својој деци, којих, и  на своје изненађење, има – петоро!

Милена је све само не мама која дозвољава да је оивиче предрасудама и стереотипима. Иако живимо у друштву које за маму троје и више деце каже: „Она се жртвовала“, Милена је жива лекција свим мамама како се заправо са децом расте.

Катарина Лара, Анастасија, Ирина, Николај и Лав покренули су у Милени све оне страхове и храбрости које једна мама може имати – само пет пута јаче. Због тога није ни чудо што се активно бави волонтерским радом, брине о будућим мамама у удружењу Маме Новосађанке, а посебно бави темом дојења.

Себе види као неког ко остварује све што замисли. И као неког ко ће одгајити децу која остварују све што замисле.

Као да није довољно што је петострука мама која сјајно пише, Милена је и 1/4  Топличанка, јер јој је омиљени дека уз ког је одрасла – из Куршумлије.

У интервјуу са овом изузетном женом и мамом читајте које су јој омиљене васпитне методе, како је бирала имена за своју децу и зашто је покренула блог Мама из магареће клупе.

 

Шта је најзначајније што чиниш писањем блога? Да ли је то што водиш невиђено леп и вредан дневник родитељства који ће бити савршена успомена једног дана за вас и вашу децу, што си подршка великом броју нових мама или што мењаш слику мајке у 21. веку?

Кад сам започела писање блога, мислила сам да ће бити на неки начин искључиво блог о креативностима једне не толико креативне маме. Хтела сам да испробавам све те силне Пинтераст идеје, као неко ко није већ у креативним водама и тиме тестирам шта је стварно могуће у реалности. Међутим, блог је прерастао прво својеврсни дневник наше породице и нашег родитељског пута, а надам се да је данас и једна од тачки због којих се мења мишљење о вишечланим породицама. Оно што сам посебно поносна су поруке, мејлови, па и разговори уживо са другим родитељима који кажу да им прија што читају текстове једне обичне, реалне и просечне особе. Јесте мало чудно то прихватити као комплимент, да си обична, просечна и реална, али у суштини по мени то и јесте комплимент. Живот не доживљавам као потребу за живљењем екстрема, па тиме ни родитељство не доживљавам нити желим да га представљам као екстрем, нити у позитивном смислу, нити у негативном. Неки дани су бољи, неки дани су лошији. Некад смо поступили боље, некад непромишљено. И то желим да другим мамама прикажем, да прихвате то и себи олакшају ту, ионако изазовну, животну улогу.

До колико бројиш у себи да не изговориш наглас својој деци оно због чега би личила на своје родитеље?

На жалост, много пута пре но што се угризем за језик, чујем како моја уста изговарају све оно што сам мислила да нећу никад. Некако је неминовно да се временом ипак доста тога што нам родитељи говоре (или док смо их посматрали) залепи за нас и, свесно изабрали или не, то усвојено даље преносимо нашој деци. Ипак, сматрам својим личним успехом онај момент кад се запитам шта то речено говори нашој деци, која је моја порука а која желим да је, и некако, све то зна да буде отрежњујуће. Мислим да можемо рећи да смо на добром путу родитељства чим смо се то запитали, били подстакнути на неке самоанализе и потенцијално, самокритику. Зато, и ако и кажем реченице својих родитеља које не желим, покушавам да то некако унапредим разговором један на један са тим дететом, где отворено (колико могу, јер сам природно мало стегнута) и уз лични језик, покушавам да објасним шта ме је мотивисало да то нешто кажем.

 

Које васпитне обрасце својих родитеља и усвојила и ипак их примењујеш на својој деци?

Па, јесам постала родитељ који сматра да мора постојати разлика између родитеља и деце. Не видим себе као особу која се дружи са децом, и верујем и постављање граница. Наше је да неке ствари спроведемо, јер улога родитеља је ипак да знамо боље потребе деце и радимо на испуњавању тога, а не само њихових жеља. Моји родитељи јесу, имају онај патријахални ауторитативни модел који, пак, ипак не желим као такав нити да примењујем, нити да децу учим да је то модел. Јесте тешко допустити деци да увиде да ни родитељи нису савршени, да имамо мане, да имамо лоше дане, али, верујте, односи који се створе тако могу, по мени, само да буду квалитетнији јер постоји веће међусобно уважавање личности, мишљења, поступака. Време ће тек, наравно, да покаже да ли смо све то добро спровели.

Када си као девојчица маштала о петоро деце јеси ли маштала о њиховим именима?

Код мене у породици, па и широј, јесте познато да сам причала да ћу имати петоро деце као моја баба, татина мама, и једна од мојих тетки. Ипак, кад је у питању део око имена, ту сам увек имала спремна само два. За ћерку Катарина, за сина Александар. Резервна опција женског имена је била Ирина, инспирисана што су се родитељи баке по којој сам добила име звали Ирина и Александар. Данас, као што видите, оба женска имена смо искористили. А за мушко име повремено пребацим мужу да није баш морао тако да се зове, је л’ те.

 

Где је Милена за 20 година, када је већ и Ирина отишла на студије? Чиме се бавиш?

Издајем књигу. Муж и ја путујемо по свету. Имам клинику за дојење. Поносно посматрам разгранату мрежу подршке за родитеље са троје и више деце коју сам осмислила. Недељно поподне служи да окупимо клинце и чујемо шта има ново. Можда сам већ и бака. Пијем чај и једем колачиће са лавандом. Коначно научила да носим одећу са више стила и да не излазим из куће масне косе. А можда успем и неко цвеће да засадим, да преживи.

Читајте још о дивним мамама и изузетним женама.