Вања Саитовић: Прокупчанка у Африци

Када је као гимназијалка маштала да посети егзотична места нашег света, Прокупчанка Вања Саитовић није могла ни да претпостави да ће једног дана у једном од њих и живети.  Скоро годину дана је греје нигеријско сунце.

Топличанка је разговарала са Вањом о животу у Африци, о носталгији за породицом и родним Прокупљем и о томе како се навикла на вечито сунце Абуџе.

Да ли си могла да замислиш да ћеш толико путовати док си студирала права?

Одувек сам маштала о путовањима. Још увек чувам чланке из магазина о занимљивим дестинацијама које сам скупљала као гимназијалац. Стално сам тражила начин како и где да отпутујем, а ето, живот ми је уредио да до сада на најегзотичније путовање одем преко посла. Пре Африке сам путовала по Европи И Русији, ово овде је сасвим други свет, са својом флором и фауном, климом, правилима и вредностима.

Које је најзанимљивије место на ком си била? Каква је Нигерија? Какви су људи и њихова култура? Да ли је било тешко уклопити се?

Африка и јесте и није онаквом кавом је замишљамо. Села где су куће од блата и трске, логорска ватра, жене на главама носе терет, голишава и насмејана деца. Абуџа, главни град, са пуно зеленила, булеварима, хотелима, клубовима, тржним центрима, пијацама. Тамо где има странаца, а они су овде због нафте, има и цивилизације и садашњице, а у осталим деловима је прошлост, далека прошлост, што понекад има и позитивне стране – на њиховим пијацама нема уопште пластике, синтетике, све је од природних материјала и ручно направљено.

 

Викендом идем на планинарење, пијацу, или у обилазак села. Прошле недеље сам се возила чамцем (ако се може тако назвати) стално је улазила вода преко ивице, па смо је избацивали кофицама. Рекли су ми да у том језеру има крокодила, али да се не бринем пошто они лове само рано ујутру.

У почетку је било тешко, требало је и да се организам привикне на климу, пар пута сам одболовала, усамљеност, неизвесност колико ћу остати. Али како стичеш неке своје навике на новом месту, нова познанства полако се и уклапаш. А и није тешко да се навикнеш на увек летњу температуру, ношење само летње одеће, сезону за купање преко целе године, возача и кувара. Још мало па ће годину дана како сам овде.

Твоја породица је прави пример уметничке породице. Тата је писао и свирао, сестра Мила, такође. Да ли је склоност ка уметности породична особина, јеси ли и ти уметница?

А, па, ми смо сви уметници! Само је неко уметник за ширу јавност, а неко за најуже кругове. У кризним ситуацијама и ја одсвирам пар песама на гитари.

Можда нам уметност није породична особина, али је свакако прожета кроз наш породични живот. Пре свега музика, а уз њу иду поезија и сликарство. У нашој породичној кући у Божурни организована су многа дивна окупљања која су углавном била крунисана музиком. Почетком двехиљадитих, две године за редом,  у нашој кући одржавана је уметничка колонија „Сунцокрети“. Данима су кроз кућу струјали сликари, песници, глумци најразличитијих старосних доба. За мене, тада тинејџерку, било је много кул разговарати са студентима сликарства, гледати уживо како настају слике, седети са њима поред ватре, на којој се крчка чорбица у котличету, уз песму и гитару.

Главни иницијатор свих окупљања, дружења, седељки, био је наравно мој отац Баја. Много различитих људи, са различитим профилима, статусима, из различитих држава, прошло је кроз нашу кућу. На мене и сестру, наш вољени отац, пренео је ту љубав према животу, бојама, природи,  људима, жељу да све што има дели са другима, да буде окружен њима и да их увесељава музиком, шалом, храном. Научио нас је пре свега како да будемо људи пуни живота који увек иду напред и могу више.

Какав је осећај бити тако далеко од куће?

Овде, у Абуџи, сам упознала девојку која када ми је рекла да је из Грчке, као да ми је рекла да је из Сокићевог Булевара! Није лако бити одвојен од својих најдражих људи и места, али управо када се одаљимо од њих, сагледамо их из даљине, избистри се и сложи слика о томе шта нам је најбитније у животу и без кога не можемо – без онога за чим почнемо да чезнемо у туђини.

 

Шта за тебе значи бити Топличанка?

За мене Топличанка значи бити храбра и јака, она која брани своја начела свим силама, сетимо се Топличанки које су се у Првом светском рату браниле од Бугара док су им мужеви били на ратишту. Топличанка је сналажљива, она од воде уме да направи вино. Девојка из комшилука са манирима даме.

Топличанка ушива успомене, ово је моја:

Сво четворо седнемо у ауто, довеземо се до корзоа, мама и тата су доста иза нас, разговарају већ седми пут са својим познаницима које су успут срели, а сестра и ја ходамо по белој линији, по средини улице и договарамо се која ће кој сладолед да једе код Ђеворија.

О изузетним женама Топлице читајте ОВДЕ.