Vanja Saitović: Prokupčanka u Africi

0
vanja

Kada je kao gimnazijalka maštala da poseti egzotična mesta našeg sveta, Prokupčanka Vanja Saitović nije mogla ni da pretpostavi da će jednog dana u jednom od njih i živeti. Kao službenicu Ministarstva spoljnih poslova skoro godinu dana je greje nigerijsko sunce.

Topličanka je razgovarala sa Vanjom o životu u Africi, o nostalgiji za porodicom i rodnim Prokupljem i o tome kako se navikla na večito sunce Abudže.

Da li si mogla da zamisliš da ćeš toliko putovati dok si studirala prava?

Oduvek sam maštala o putovanjima. Još uvek čuvam članke iz magazina o zanimljivim destinacijama koje sam skupljala kao gimnazijalac. Stalno sam tražila način kako i gde da otputujem, a eto, život mi je uredio da do sada na najegzotičnije putovanje odem preko posla. Pre Afrike sam putovala po Evropi I Rusiji, ovo ovde je sasvim drugi svet, sa svojom florom i faunom, klimom, pravilima i vrednostima.

vanja

Koje je najzanimljivije mesto na kom si bila? Kakva je Nigerija? Kakvi su ljudi i njihova kultura? Da li je bilo teško uklopiti se?

Afrika i jeste i nije onakvom kavom je zamišljamo. Sela gde su kuće od blata i trske, logorska vatra, žene na glavama nose teret, golišava i nasmejana deca. Abudža, glavni grad, sa puno zelenila, bulevarima, hotelima, klubovima, tržnim centrima, pijacama. Tamo gde ima stranaca, a oni su ovde zbog nafte, ima i civilizacije i sadašnjice, a u ostalim delovima je prošlost, daleka prošlost, što ponekad ima i pozitivne strane – na njihovim pijacama nema uopšte plastike, sintetike, sve je od prirodnih materijala i ručno napravljeno.

vanja

Vikendom idem na planinarenje, pijacu, ili u obilazak sela. Prošle nedelje sam se vozila čamcem (ako se može tako nazvati) stalno je ulazila voda preko ivice, pa smo je izbacivali koficama. Rekli su mi da u tom jezeru ima krokodila, ali da se ne brinem pošto oni love samo rano ujutru.

U početku je bilo teško, trebalo je i da se organizam privikne na klimu, par puta sam odbolovala, usamljenost, neizvesnost koliko ću ostati. Ali kako stičeš neke svoje navike na novom mestu, nova poznanstva polako se i uklapaš. A i nije teško da se navikneš na uvek letnju temperaturu, nošenje samo letnje odeće, sezonu za kupanje preko cele godine, vozača i kuvara. Još malo pa će godinu dana kako sam ovde.

vanja

Tvoja porodica je pravi primer umetničke porodice. Tata je pisao i svirao, sestra Mila, takođe. Da li je sklonost ka umetnosti porodična osobina, jesi li i ti umetnica?

A, pa, mi smo svi umetnici! Samo je neko umetnik za širu javnost, a neko za najuže krugove. U kriznim situacijama i ja odsviram par pesama na gitari.

Možda nam umetnost nije porodična osobina, ali je svakako prožeta kroz naš porodični život. Pre svega muzika, a uz nju idu poezija i slikarstvo. U našoj porodičnoj kući u Božurni organizovana su mnoga divna okupljanja koja su uglavnom bila krunisana muzikom. Početkom dvehiljaditih, dve godine za redom,  u našoj kući održavana je umetnička kolonija „Suncokreti“. Danima su kroz kuću strujali slikari, pesnici, glumci najrazličitijih starosnih doba. Za mene, tada tinejdžerku, bilo je mnogo kul razgovarati sa studentima slikarstva, gledati uživo kako nastaju slike, sedeti sa njima pored vatre, na kojoj se krčka čorbica u kotličetu, uz pesmu i gitaru.

Glavni inicijator svih okupljanja, druženja, sedeljki, bio je naravno moj otac Baja. Mnogo različitih ljudi, sa različitim profilima, statusima, iz različitih država, prošlo je kroz našu kuću. Na mene i sestru, naš voljeni otac, preneo je tu ljubav prema životu, bojama, prirodi,  ljudima, želju da sve što ima deli sa drugima, da bude okružen njima i da ih uveseljava muzikom, šalom, hranom. Naučio nas je pre svega kako da budemo ljudi puni života koji uvek idu napred i mogu više.

vanja

Kakav je osećaj biti tako daleko od kuće?

Ovde, u Abudži, sam upoznala devojku koja kada mi je rekla da je iz Grčke, kao da mi je rekla da je iz Sokićevog Bulevara! Nije lako biti odvojen od svojih najdražih ljudi i mesta, ali upravo kada se odaljimo od njih, sagledamo ih iz daljine, izbistri se i složi slika o tome šta nam je najbitnije u životu i bez koga ne možemo – bez onoga za čim počnemo da čeznemo u tuđini.

vanja

Šta za tebe znači biti Topličanka?

Za mene Topličanka znači biti hrabra i jaka, ona koja brani svoja načela svim silama, setimo se Topličanki koje su se u Prvom svetskom ratu branile od Bugara dok su im muževi bili na ratištu. Topličanka je snalažljiva, ona od vode ume da napravi vino. Devojka iz komšiluka sa manirima dame.

Topličanka ušiva uspomene, ovo je moja:

Svo četvoro sednemo u auto, dovezemo se do korzoa, mama i tata su dosta iza nas, razgovaraju već sedmi put sa svojim poznanicima koje su usput sreli, a sestra i ja hodamo po beloj liniji, po sredini ulice i dogovaramo se koja će koj sladoled da jede kod Đevorija.

O izuzetnim ženama Toplice čitajte OVDE.